Приче из историје – Славље против Јене за полуфинале КЕШ

67

75 година велике Звезде!

„Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије.“ (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)

На данашњи дан, 24. марта 1971. године у Београду, Црвена звезда је на стадиону „Рајко Митић“ савладала немачког представника Карл Цајс Јену са убедљивих 4:0 и изборила пласман међу четири најбоља клуба у Европи, други од четири пута у историји.

Након чувеног двомеча са Фиорентином у полуфиналу Купа европских шампиона, црвено-белима је требало 14 година да понове успех. У оба пута премијерно финале је и више него близу.

У првом мечу у Јени домаћин је победио 3:2, након што је при резултату 2:2 у 72.минуту меча ирски арбитар Џон Карпентер искључио Драгана Џајића, а бројчано надмоћнији противник је успео у финишу да постигне гол за победу. Стрелци за Црвену звезду били су Слободан Цоле Јанковић и управо Драган Џајић.

За реванш меч у Београду владало је огромно интересовање, продато је свих 88.000 карата, тадашњи капацитет „Маракане“, остварен приход од 1.748.000 тадашњих динара, а на стадиону је било и више људи, према бројним проценама округло 100.000. Није било места за све који су желели да присуствују још једном историјском мечу својих љубимаца. Испред стадиона је остало 30.000 људи.

Спектакл су употпунили момци у црвено-белим дресовима, који су и без Драгана Џајића, били апсолутно надмоћнији. Иако лишен помоћи капитена и предводника, легендарни Миљан Миљанић је извео офанзиван састав, квалитетан да одговори највећим изазовима. Није Миљанић презао ни од тога да уз Звездину десетку Кулета Аћимовића на терен пошаље голобрадог, тек пунолетног Зорана Филиповића, који ће му узвратити онако како то чине младићи који ће касније постати велики играчи – фантастичном партијом у великој европској утакмици, на највећој сцени.

Као и много пута и пре овог меча, и много касније, Звезда је ношена подршком навијача кренула храбро, у јуриш, и сломила сваку наду противника, па макар он долазио из Немачке, да у Београду, на „Маракани“ може да изађе као победник. Та симбиоза и љубав и данас „рађа“ нове победе и подвиге и ствара хероје. И не мари за реалност.

Шампион Источне Немачке није знао одакле му прети опасност, Миљан Миљанић је имао у тиму имао спој младости, искуства, а највише мајсторства. Ређале су се прилике пред голом гостију од самог старта, а већ у 14.минуту Јирген Вернер руши Цолета Јанковића, Милован Ђорић је прецизан са 11 метара за 1:0. Само 15 минута касније Зоран Филиповић је постигао прави еврогол, који је председник гостију Кеслер након меча окарактерисао као ремек-дело и дуплирао предност, 2:0.

Нису судије криве што смо изгубили утакмицу. Играчи Црвене звезде били су бољи од мојих. Ето, у томе је тајна успеха домаћег тима. Од мојих играча нико се није нарочито истакао. Могу искрено да вам кажем да сам аплаудирао мајсторском потезу Филиповића. Гол који је дао био је право фудбалско ремек-дело.“

Ни у једном моменту Црвена звезда није помишљала да брани стечену предност, која је већ након пола сата игре била довољна за пролаз. У налету су били црвено-бели, стварали прилике, плесали по терену и оборили на плећа немоћног противника. У другом полувремену, Стеван Остојић је повисио на 3:0 на асистенцију Станислава Карасија, а управо је Караси постигао четврти гол у маниру расног стрелца са неких 20 метара прецизним ударцем у доњи леви угао, поставио коначан резултат и крунисао своју и тимску сјајну игру.

Тим са идентитетом, филозофијом и системом чији је творац био Миљан Миљанић је наговестио Европи и свету да у Београду станује гигант, фудбалски џин и будући шампион. Исту филозофију је две године након пораза од Црвене звезде имплементирао задивљени Ливерпул и постао славан, велики. Новинар енглеског „Дејли експреса“ Алан Томпсон је након меча 24.октобра 1973.године изјавио: „Гледам Ливерпул већ четврт века, али никада нисам видео да овај тим буде тако прегажен као вечерас од Црвене звезде„. Исту филозофију је Миљан Миљанић „понео“ у Реал Мадрид и променио фудбал и схватања на Пиринејима.

Карл Цајс је на путу до четвртфинала елиминисао турски Фенербахче и португалски Спортинг из Лисабона, али је Црвена звезда за њих била „превелик залогај“, као и за многе великане.

На ред је дошао грчки Панатинаикос, нажалост, не и прво финале. Други полуфинални пар чинили су Ајакс и Атлетико Мадрид. Холандски тим предвођен легендарним Јоханом Кројфом је започео своју доминацију, коју је завршио управо у Београду, на стадиону Црвене звезде 1973.године тријумфом над Јувентусом, (1:0).

Меч против тима из Јене је био први у којем је наш тим морао да надокнади негативан резултат 3:2 из првог меча, од укупно четири. Други и трећи пут против белгијске екипе Жерминал Екерен (1997) и украјинског Арсенала из Кијева (2001) није успео, али јесте 2017. против руског Краснодара и наговестио европски повратак, у којем и даље уживамо.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА – КАРЛ ЦАЈС ЈЕНА 4:0 (2:0)

Београд, стадион: „Маракана“. Гледалаца: 100.000. Судија: Корнел Ницеску (Румунија). Стрелци: 1:0 Ђорић 14. минут из једанаестерца, 2:0 Филиповић 30.минут, 3:0 Остојић 60.минут, 4:0 Караси 78. минут.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Ратомир Дујковић, Милован Ђорић, Бранко Кленковски, Миодраг Новковић, Мирослав Павловић, Владислав Богићевић, Слободан Јанковић, Станислав Караси (од 83. Трифун Михајловић), Зоран Филиповић, Јован Аћимовић, Стеван Остојић. Тренер: Миљан Миљанић

КАРЛ ЦАЈС ЈЕНА: Ханс-Улрих Грапентин, Вернер Краус (од 49. Бернд Краус), Јирген Вернер, Петер Рок, Лотар Курбјувајт, Конрад Вајсе, Харалд Имшер, Роланд Дуке (од 75. Удо Пројсе), Рајнер Шлутер, Еберхард Фогел, Дитер Шајтлер. Тренер: Георг Бушнер