Приче из историје – 25 година од 100. дербија

67

75 година велике Звезде!

„Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије.“ (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)

На данашњи дан, на Ђурђевдан 6.маја 1995. године на највећем српском стадиону одигран је 100. „вечити дерби“ у којем је Црвена звезда савладала ривала након преокрета, резултатом 2:1 и освојила 21. титулу шампиона! Сезона је завршена фантастично, „дуплом круном“ на Маракани!

Ближило се четири године од Барија, биле су свеже најрадосније успомене, али је ратно стање учинило да изгледа као да су прошле деценије. На клупи је био Љупко Петровић, шампион Европе. Овог пута је предводио нову генерацију на путу до повратка шампионског пехара где и припада, у Љутице Богдана.

На лето 1994, после једне посне сезоне, друге године без шампионских ловорика, у клуб се вратио Љупко Петровић. Дошло је до великих промена у играчком кадру, створен је потпуно нови тим. Од носилаца из протекле сезоне су остали Звонко Милојевић, Горан Ђоровић, Митко Стојковски, Иван Аџић и Дејан Рамбо Петковић, а значајнију улогу и минутажу добили су Дејан Стефановић и Никола Радмановић, док су дебитовале нове звезде попут будућег капитена Дејана Станковића и Перице Огњеновића.

Екипу су напустили најбољи стрелци Илија Ивић и Анто Дробњак, као и Ристо Видаковић, Горан Василијевић и Миодраг Божовић. На „Маракани“ је створен убитачан тандем Дарко Ковачевић и Небојша Крупниковић, из Новог Сада су стигли Братислав Живковић и Марко Перовић, из Крушевца Ненад Сакић, из Рада Зоран Ризнић, а из Ниша „џокер“ Љупка Петровића, нападач Горан Стојиљковић, као и Зоран Машић из ОФК Београда. У зимском прелазном року екипу су појачали Срђан Бајчетић (Селта), Предраг Станковић (Земун) и Срђан Пецељ (Вождовац), док се Јован Станковић, који је део сезоне провео на позајмици у новобеоградском Радничком, вратио у тим.

Дарко Ковачевић је стигао као профилисан голгетер и други стрелац шампионата из зрењанинског Пролетера, док се Небојша Крупниковић вратио са позајмице из Паниониоса.

ФК Црвена звезда 1994/95, реванш меч четвртфинала Купа Југославије, Партизан – Црвена звезда 3:3

Почетак није био охрабрујући, јер је у првом колу на Карабурми претрпљен пораз од ОФК Београда после преокрета (1:2), па су црвено-беле многи, преурањено и брзоплето, већ тада отписали. Затим су уследила два нерешена резултата у два дербија – Војводина после вођства 2:0 у Београду (2:2), Партизан (1:1). Међутим, потом су исти ривали савладани, Војводина у Новом Саду са 3:0, уз Звездину фантастичну партију Партизан са 3:2, уследила је серија победа и наш клуб је избио на чело табеле. Ипак, уследили су минимални порази у Нишу, а затим и од Рада на Маракани, па је први део сезоне припао Војводини, која је била прва са два бода испред „вечитих ривала“.

У пролећни део сезоне црвено-бели су пренели 11 бодова – 6 бодова за освојено друго место + 5 за освојени број бодова између 24-26. Победа је доносила два бода у овом периоду.

Други део сезоне је Звезда боље отворила, ређала победе и преузела прво место, и пред одлучујући, јубиларни дерби 6.маја имала три бода предности испред црно-белих и Војводине (35-32), четири кола до краја. Претходни дерби, 18.марта 1995. обележио је Небојша Крупниковић. Његов погодак „маказицама“ ушао је у анале као врло вероватно и најлепши и најатрактивнији погодак у историји дербија.

Ђурђевдан, 6.мај 1995, дан клупске славе. Посебно место у историји дуела вечитих ривала има јубиларни 100. вечити дерби у коме су црвено-бели преокренули резултат против црно-белих головима Дарка Ковачевића и Митка Стојковског у самом финишу и стигли до победе у величанственој атмосфери пред чак 90.000 гледалаца. Тријумф у дербију значио је и кључни корак ка повратку титуле на Маракану.

Утакмица је одиграна у време санкција међународне заједнице према СР Југославији, али то није спречило навијаче Црвене звезде да направе феноменалну атмосферу, себи својствену и украсе трибину сјајном кореографијом. На стадиону је био и велики број страних извештача, у том периоду рекордан, који су били импресионирани атмосфером на трибинама.

100. вечити дерби

Прво полувреме протекло је у приликама Рамба Петковића и Срђана Бајчетића на једној, Драгана Ћирића, Дарка Тешовића и Алберта Нађа (статива) на другој страни. Бајчетић је имао изгледну прилику након што се ослободио два противничка чувара, имао је и самог Дарка Ковачевића на другој страни, али се одлучио за ударац, који је завршио поред гола. Пред крај полувремена запретили су и Крупниковић и Саво Милошевић, Горан Пандуровић и Звонко Милојевић су остали несавладани после 45 минута игре.

И друго полувреме је започело дриблинзима и ударцима са дистанце Дејана Рамба Петковића, али није имао среће да савлада Пандуровића. Саша Ћурчић је покушао да изненади Звонка Милојевића из слободног ударца, што му није пошло за ногом, а ни Сави Милошевићу након корнера, његов ударац главом са пет метара је окрзнуо пречку. Одлучујући период утакмице је тек уследио.

100. дерби је имао све, оправдао је сва очекивања, имао своје место у историји, фалили су голови и „оно нешто“. У 76. минуту Драган Ћирић је предводио полуконтру гостију, правовремено упослио Милошевића који је избегао офсајд замку и успео и поред интервенције Милојевића и Петковића, који се вратио да помогне у дефанзиви, да пребаци лопту преко Звездиног голмана, а у карамболу на самој линији били су Никола Радмановић, Ненад Сакић и Ненад Бјековић јуниор, који је био најсналажљивији и спровео је лопту у мрежу за 0:1. Дуго се приписивало Николи Радмановићу да је постигао аутогол, али је Бјековић последњи играо лоптом.

Одмах после водећег гола гости су имали шансу утакмице. Тешовић и Ћурчић су извели веома брзо акцију, Ћурчић је идеално упослио Бјековића који се убацивао из другог плана, али је са само пар метара пребацио лопту преко гола у налету. Била би то капитална предност за екипу Љубише Тумбаковића да је лопта завршила иза леђа Звонка Милојевића.

Дарко Ковачевић погађа за 1:1

Црвена звезда је кренула на све или ништа. У оваквим утакмицама се пише историја и остаје генерацијама у аманет да препричавају успомене и настављају традицију с колена на колено. Марко Перовић је заменио Дејана Петковића, а Виктор Треневски Сашу Ћурчића. Митко Стојковски, поуздани дефанзивац, кренуо је у напад, управо га је Перовић упослио, а након неспретног старта Бранимир Бабарогић показује на белу тачку у 84.минуту. Одговорност је преузео Дарко Ковачевић и погодио, 1:1.

Гости се нису опоравили од шока, Звезда је наставила да напада, а Стојковски постао херој. Играо се 90. минут, Стојковски је одиграо пас ка Ковачевићу, који се одлучио на ударац са 20 метара поред Савељића, Пандуровић је лоше интервенисао, лопта одскочила, а Стојковски је испратио акцију, био бржи од Мирковића и Ђурића, и на правом месту у право време елегантно реаговао за ерупцију на „Маракани“ – 2:1.

Времена није било за игру, уследио је време за славље. Победа у 100. дербију, победа за шампионску титулу. Црвено-бели су добили трофеј у трајно власништво за тријумф у јубиларном 100. дербију, а играч утакмице Митко Стојковски, пехар за најбољег актера јубиларног дербија за вечну успомену.

Митко Стојковски, играч утакмице

100. вечити дерби, 33. коло шампионата СР Југославије 1994/95
Црвена звезда – Партизан 2:1 (0:0)

Београд, 6. мај 1995. Стадион: „Маракана“. Гледалаца: 90.000. Судија: Бранимир Бабарогић (Београд). Жути картони: Радмановић, Ковачевић, Крупниковић и Ђоровић (Црвена звезда), Бјековић, Ћурчић, Савељић и Нађ (Партизан). Стрелци: 0:1 Бјековић 76.минут, 1:1 Ковачевић (пенал) 84.минут, 2:1 Стојковски 90.минут.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Милојевић, Стефановић, Г. Ђоровић, Радмановић, Стојковски, Бајчетић, Аџић (од 61. Живковић), Крупниковић, Ковачевић, Петковић (од 82. Перовић), Сакић. Тренер: Љубомир Петровић.

ПАРТИЗАН: Пандуровић, Мирковић, Савељић, Нађ, Болић, Ђурић, Тешовић, Ћурчић (од 80. Треневски), Бјековић, Ћирић, Милошевић. Тренер: Љубиша Тумбаковић.

Ова утакмица нам је много значила. Добро смо знали колико је Партизан јак и желели смо да ово првенство приведемо, најзад, крају и зато смо били опрезни и задовољни и бодом. Морам да истакнем да је ово била најбоља игра Партизана против нас од када ја седим на тренерској клупи Звезде. Мој тим није у већем делу меча играо у складу са својим могућностима, у ствари играо је испод свог нивоа. Играли смо на резултат и када смо примили гол кренули смо да изједначимо. Успели смо то срећно, после пенала, практично без шансе, а после и дошли до другог победоносног гола. Не би било у реду да после овакве победе критикујем јавно моје играче, али имаћу и те како шта да им још кажем – поручио је Љупко Петровић после победе у дербију.

У наредне три утакмице Звезда је ремизирала у Бечеју, али је канонадом против Рада (8:1) и у последњем колу у Чачку против Борца (7:3) на фантастичан начин прославила 21. титулу, у том тренутку 20. Црвено-бели су са 42 бода били испред Партизана са 38 и Војводине са 37. Импресивно делује и податак да су изабраници Љупка Петровића постигли 99 голова на 36 првенствених утакмица и били далеко најефикаснији у лиги. Тандем Ковачевић&Крупниковић је постигао 47 заједно. Податак о заслуженој титули младог Звездиног тима да је освојио 21. титулу, а у осам дербија против Партизана и Војводине није осетио горчину пораза, уз по четири победе и ремија, довољно говори.

УЕФА после укидања санкција ускратила нашем шампиону наступ у најелитнијем такмичењу, па је Звезда играла у Купу УЕФА. Остаје жал због одличне генерације која је имала шта да пружи и на европској сцени.

Црвено-бели су у четвртфиналу Купа елиминисали вечитог ривала, затим и Бечеј у полуфиналу, да би у финалу били успешнији од Обилића (4:0, 0:0).

Атмосфера са 100. вечитог дербија

Љупко Петровић је и трећи пут био на клупи Црвене звезде 2004.године, али је апострофирао ову титулу као најдражу.

– Знао сам још за својих играчких дана у Осијеку ко је и шта је Црвена звезда. Као тренер новосадске Војводине и београдског Рада, упознао сам Звезду изблиза, као господственог ривала. Признајем, био сам, после Барија и Токија, скептик у погледу стварање нове Звезде. Међутим, за крако време је створен одличан тим, као и велики играчи. То може само Црвена звезда! У оним тешким, најтежим временима под санкцијама, сачувала је свој фантастични ниво. Верујте, дан радости у Барију је само један у животу, али дуплу круну четири године касније сам доживео као најсрећнији човек Звездине непролазне величине.

Црвена звезда је на следећу титулу чекала пет година, и дочекала 2000.године под вођством Славољуба Муслина.

Играчки кадар:
Иван Аџић 33-6, Срђан Бајчетић14-1, Божидар Бандовић 1, Миодраг Божовић 1, Жарко Драгаш 1, Горан Ђоровић 27, Зоран Ђоровић 3, Братислав Живковић 25-2, Дарко Ковачевић 31-24, Александар Кристић 7, Небојша Крупниковић 30-24, Дарко Љубојевић 1, Винко Мариновић 2, Зоран Машић 6-4, Звноко Милојевић 31-22 примљена гола, Раде Мојовић 1, Перица Огњеновић 3, Марко Перовић 33-7, Дејан Петковић 36-8, Дарко Пиваљевић 7-2, Никола Радмановић 24, Зоран Ризнић 7-2, Ненад Сакић 29, Милан Сименуновић 4-7 примљених голова, Дејан Станковић 7, Јован Станковић 13, Предраг Станковић 13-2, Дејан Стефановић 30-9, Горан Стоиљковић 17-7, Митко Стојковски 28-1.

Тренер:
Љубомир Петровић