Пише: Жарко Дапчевић – Даба
Кошаркашко првенство Југославије 1972. године остаће упамћено, пре свега, по првој мајсторици између Црвене звезде и Југопластике у Љубљани, којом је одлучена титула првака. Да куриозитет буде већи, није била једина јер су Задар и Жељезничар из Карловца такође у мајсторици одлучили ко испада у Другу лигу. А игране су у време епидемије великих богиња, о чему је редитељ Горан Марковић снимио и познати филм „Вариола вера“.
Али и пре тих мајсторица било је много узбуђења, великих мечева, али и неочекиваних догађаја. Идемо редом.
Пре почетка првенства 1971/72 фаворити за освајање титуле били су Црвена звезда, актуелни првак Југопластика, Локомотива (будућа Цибона) и Олимпија. Већ после неколико одиграних кола неки од фаворита су почели да отпадају, прва Олимпија.
Звезда и Локомотива су били чврсто на врху, Југопластика се држала добро, а право изненађење је представљао чачански Борац, који је био при самом врху табеле, док је таленат најавила и сјајна генерација Радничког.
Већ у 4. колу одигран је дерби између Црвене звезде и Југопластике у Хали спортова на Новом Београду (данашња хала “Ранко Жеравица”) у коме је београдски тим после велике борбе победио са 98:86. Нажалост, сјајан меч два велика ривала, уз блиставу партију Зорана Славнића, обележила је и туча четири минута пре краја, при резултату 87:80 за Црвену звезду. Рато Тврдић је ударио Дуција Симоновића након чега је настао општи метеж, али се све брзо и смирило. Симоновић и Тврдић су били искључени, меч је настављен и Звезда је на крају заслужено славила.
У 7. колу Локомотива је направила велико изненађење победивши Југопластику у Сплиту са 77:64, чиме је потврдила да је један од главних кандидата за освајање пехара „Политике“. После 7. кола Локомотива је била прва са скором 6-1, Звезда друга са 5-2, Југопластика и Борац делили треће и четврто место са 4-3.
А у осмом колу Црвена звезда је одиграла чувену утакмицу „под свећама“ са Задром у Јазинама, о којој се и дан данас прича. Меч је игран 25. децембра 1971, на католички Божић који се тада није званично обележавао, у веома узаврелој атмосфери. Од доласка у град експедиција Звезде је била у пратњи полиције. На улазу у дворану кошаркаши су морали да прођу кроз полицијски кордон, а у хали их је чекало ново изненађење: приликом изласка на терен светла су била угашена, а навијачи су држале хиљаде упаљених свећа што је, ваљда, требало да буде додатни притисак на гостујућу екипу. Током целе утакмице из публике су бацане на терен те свеће, а судије Јанко и Петар Кавчић из Љубљане нису смели да у пакленој атмосфери прекину меч јер би то само још више иритирало публику. Пет минута пре краја утакмице догодио се преломни тренутак. До тада најбољи играч Задра, а и целог меча, Јосип Ђерђа у једној контри ка кошу Звезде нагазио је на једну од бачених свећа и изврнуо зглоб. Морао је да напусти терен, што су Београђани искористили и на крају остварили изузетно важну победу у Јазинама 61:60.
Само што се утакмица завршила војска, која је била позвана као испомоћ полицији, окружила је Звездине кошаркаше и направила живи зид око њих јер су у тим тренуцима навијачи Задра ушли на терен. Ипак, једна девојка, сва у сузама због пораза домаћег тима, успела је да између два војника шестаром убоде Ивана Сарјановића у дебело месо. Треба напоменути да су Крешимир Ћосић и Јосип Ђерђа остали са кошаркашима Звезде све док они нису безбедно напустили халу, показавши да нису били само велики играчи, већ и велики људи.
У истом колу су се састали у Чачку Борац и Југопластика, Чачани су славили са 89:81, па је Борац и даље представљао најпријатније изненађење првенства.
Наредно коло донело још један дерби, играле су две првопласиране екипе, Црвена звезда и Локомотива. Београђани су доминирали од самог почетка и на крају заслужено славили са 109:89. После тог кола Црвена звезда и Локомотива су биле изједначене са скором 7-2, а Борац и Југопластика делили треће и четврто место са скором 5-4.
Средином јануара 1972. игран је нови дерби у Чачку, Борац је победио Звезду са 89:86, док су остала два фаворита, Локомотива и Југопластика, били сигурни и победили своје ривале. Загрепчани екипу Радничког са 86:75, а Југопластика у гостима ОКК Београд са 82:70. После тога Борац је дочекао и екипу Локомотиве, и поштено је испрашио са 106:84. Бриљирао је Радмило Мишовић са 46 поена!
У 15. колу требао је да се одигра дерби првенства у Сплиту између Југопластике и Црвене звезде. Дан уочи утакмице кошаркаши Звезде требало је да допутују авионом, али тог дана авион за Сплит није полетео. Алтернативно решење био је воз. Уместо да стигну на време, стигла их је још једна невоља. Због саобраћајног удеса на прузи и после 21 сат путовања, у Сплит су дошли само један сат пре почетка утакмице. И кад се помислило да је ту крај недаћама, десио се нови пех; судије из Словеније Облак и Кавчић, као и делегат меча Хојс, нису се појавили у дворани!
Утакмица је била одложена. Челници Звезде су предлагали да се одигра пријатељски меч, али до договора није дошло. Сат и по после заказаног термина за почетак меча делегат и судије су напокон стигли у Сплит, али су обе екипе већ отишле из хале. И судије су као, и кошаркаши Звезде, имали проблема са железничким превозом и зато су закаснили.
Локомотива је између 13. и 17. кола заређала са неколико пораза и на тај начин сама себе елиминисала из трке за титулу. Југопластика и Звезда су остали сами и из кола у коло прескакали своје препреке и чврсто држали вођство на табели. А онда је уследио шок за све у земљи. Наиме, после повратка албанских ходочасника из Саудијске арабије, на Косову, у околини Ђаковице, појавила се епидемија великих богиња познатија као „вариола вера“.
У марту 1972, у 19. колу шампионата, Задар је дошао на мегдан Црвеној звезди. Задрани су се борили за опстанак, а криза клуба огледала се и на дресовима у којима су играли. Били су бели, али са различитим рекламама, неки са бројем на предњој страни, други без њега, што је навело на закључак да су некако скрпили комплет дресова из разних сезона како би могли да играју. Звезда је веома лако савладала старог ривала са 105:85.
Затим је дошло до прекида првенства. Извесни Латиф Хоти, који је био међу ходочасницима у Меки, иако вакцинисан пре пута на хаџилук (испоставиће се неуспешно) по повратку је донео вирус великих богиња. Сам Хоти је био лакше заражен, али су страдале особе које су биле са њим у контакту. Углавном, због опасности од ширења епидемије након одиграног 19. кола, на препоруку Министарства здравља, обустављене су, на неодређено време, све спортске активности.
Редовно су се пратили извештаји здравствене комисије и чекала се њена дозвола која је стигла 4. априла 1972. Шампионат је настављен једанаест дана касније.
Одигран је и одложен меч између Југоплатике и Црвене звезде, у коме су Сплићани у последњим секундама у продужетку славили са 93:92.
Последње коло играно је 23. априла. Звезда и Југопластика су биле поравнате по броју бодова, а пошто кош разлика, по правилнику, није одлучивала првака, у изгледу је била мајсторица на неутралном терену. Звезда је у последњем колу ишла на ноге вечитом ривалу Партизану, а Југопластика је гостовала у Карловцу увек неугодном Жељезничару, који се борио за опстанак.
Црвена звезда је изванредно почела меч и први део утакмице решила у своју корист 47:32, да би у наставку успавана великом предношћу заиграла слабије, што је Партизан искористио и опасно припретио, чак замало да учини услугу Југопластици. Звезда је уз доста муке победила 80:78, а пошто је и сплитски тим победио у Карловцу – првака је морала да одлучи мајсторица.
Била је заказана за 27. април 1972, а кандидати за домаћина су били Сарајево и Љубљана, градови који су имали добре дворане и искуство око организације великих мечева. Остало је само на клубовима да се договоре који ће град бити домаћин. Звезда је изразила жељу да то буде Сарајево, а Југопластика је хтела Љубљану. Пошто није било договора прибегло се жребу, а коцка је хтела да се игра у Љубљани.
Караван аутобуса у организацији “Кварнер експреса”, у коме је тада радио дипломирани економист Владимир Цветковић, капитен Звезде, превозио је навијаче од Београда до Љубљане. Утакмица је била драматична. Југопластика је у првом полувремену диктирала темпо и имала вођство. Имала је и девет поена предности, да би на полувремену водила 39:35. У другом делу игре Звезда је заиграла боље, предност Сплићана се истопила, и меч је ушао у егал завршницу.
Настала је резултатска клацкалица у којој је Славнић на тридесетак секунди пре краја регуларног дела изједначио на 67:67. Није више било кошева па се ушло у продужетак. Звезда је тада одиграла најбоље, највише захваљујући џокеру са клупе Зорану Лазаревићу, који је свих својих 12 поена на овој утакмици постигао у завршници регуларног дела меча и у продужетку, и тако донео свом тиму победу и титулу првака државе. На крају Београђани су победили са 75:70, и на дресове пришили 12. звездицу која симболизује исто толико титула шампиона Југославије. Ово је била прва после 1955.
У мајсторици за опстанак Задар је кошем Ђерђе у последњој секунди продужетка победио Жељезничар из Карловца и остао у лиги. Интересантно је и да су и титула и опстанак одлучени у мајсторицама, и то после продужетака. Уз Жељезничар испао је и Ориолик. Први стрелац лиге био је Радмило Мишовић са 658 поена (просек 31,3).
Ваља напоменути да су Звезда и Југопластика те сезоне биле успешне и на европској сцени. Играли су финала у европским куповима. Звезда је у финалу Купа победника купова 21. марта у Солуну поражена од Симентала 74:70, док је Југопластика два дана касније у Тел Авиву играла финале Купа шампиона и несрећно изгубила од Ињиса (тренер Аца Николић) резултатом 70:69.
Жарко Дапчевић – Даба
Рођен 14. јула 1967. године у Приштини. Велики заљубљеник у црвено-беле боје. Аутор књига „Под црвено-белим обручима (2014)“, „Слободан Јанковић, српски Лери Бирд (2014)“, Приче о југословенској кошарци 1945-1991 (2015)“, „Златна левица Радивој Кораћ (2015)“, „Црвено-бела бајка (2015)“, „Модри чаробњаци са Маракане (2016)“, Звездини супер хероји (2017), „Велики жути (2019)“ и „Повратак шампиона (2019)“.
“Годинама је Звездина ревија била моја спона са Црвеном звездом и све у вези ње. Јако сам јој на томе захвалан, јер уз помоћ ње сам сазнао многе ствари и упознао многе спортисте из разних Звездиних секција. Жеља ми је да се што више лепих прича и историјских података отме и сачува од заборава, и ово је моја захвалност СД Црвена звезда за све радости, све успехе и трофеје које нам је до сада даривала.”
