Велики Владимир

278

Пише: Жарко Дапчевић – Даба

На данашњи дан, 23. октобра 1968. године је писана једна од најзлатнијих страница у историји југословенске и српске кошарке. Тога дана је одиграна антологијска утакмица полуфинала олимпијског кошаркашког турнира у Мексико Ситију између репрезентација Југославиије и СССР-а, када је Владимир Цветковић три секунде пре краја са линије слободних бацања донео нашој репрезентацији пласман у финале и касније ће се испоставити сребну медаљу на Олимпијским играма, што је до тог тренутка био највећи успех.

Владимир Цветковић је имао велику каријеру и као кошаркаш, а потом и као функционер у Фудбалском клубу Црвена звезда, а касније и као министар спорта у влади Србије. Ово је прича о једном великом човеку у сваком погледу. Човеку који је оставио немерљив траг у нашем спорту, човеку који је дао све кошарци.

Владимир Цветковић рођен је 24. маја 1941. у Лозници. Као и већина дечака почео је да се прво бави боксом, јер у близини где је становао била је фискултурна дворана, да би потом бокс заменио фудбалом. Са 14 година је закорачио на зелени травнати тепих и започео своју спортску каријеру. Био је голман у матичном клубу ЛСК из Лознице.
На жалост на једној утакмици бранећи за свој тим доживео је тешку повреду прелом руке и то у пределу рамена. Та повреда га је одвојила од бављена спортом пуне две године. Све то време рука му је била у гипсу и то је био јако тежак период за њега.

Ипак, да све није готово када је он у питању, након скидања гипса рука му је била доста крута и тешком муком је покретао у прво време. Једног дана је у гимназијском дворишту угледао своје другове како играју кошарку. Почео је и он да игра и да разиграва руку. Кошарка је полако, али сигурно постала његов спорт који ће га на крају и винути у звезде.

Наступао је за репрезентацију града Зворника против Бања Луке на којој је присуствовао и тадашњи тренер Звезде и легенда клуба Александар Гец, јер је чуо за плавокосог клинца који је постигао на једној утакмици преко 50 поена.

Пар дана након ове утакмице Гец је дошао у Лозницу са Браном Контићем како би приволео младог Цветковића да дође у Београд и приступи Црвеној звезди. То је било сада већ давне 1958. године, а управо тада је Владимир завршио гимназију тако да му одлука преласка у Београд није тешко пала. По сопственом признању тога дана се са друговима купао на Дрини када је неко дотрчао до њега и рекао му „пожури чека те у Хотелу „Централ“ Александар Гец“.

На жалост брзо након тога Гец више није био тренер Звезде. На његово место је дошао такође један од легендарних кошаркаша Звезде Милан Муса Бјегојевић. Адаптација на нови град, ново окружење и ново друштво је био велики испит за младог Цветковића. По доласку у Звезду на прирпемама у Врњачкој Бањи доживљава пех нови лом руке и пауза од три месеца.

Крајем 1959. године долази до чувене афере девизни прекршај где је много кошаркаша Звезде било кажњено временским казнама неиграња па су уместо њих у први тим Звезде улетели млађи играчи, а међу њима и Владимир Цветковић.

Живео је у близини Малог Калемегдана у улици Змаја од Ноћаја, код тетка Ане старије госпође која му је у наредним годинама замењивала мајку. Та близина Малом Калемегдану и кошаркашким теренима му је помагала, па је на њима боравио по четири и више сати вредно тренирајући.

За први тим Црвене звезде дебитовао је 25. априла 1960. године на утакмици против Радничког са Црвеног крста који је Звезда изгубила резултатом 68:66, Владимир је на тој утакмици постигао два поена. Од тог тренутка па све до престанка играчке каријере Владимир Цветковичћ је наступао у црвено-белом дресу.

Само две године након што је дебитовао у црвено-белом дресу Владимир Цветковић је постао њен најбољи стрелац у сезони, а 1966. године био је и најбољи стрелац шампионата Југославије.

Тих 60-тих година прошлога века су се памтиле утакмице између Црвене звезде и ОКК Београда, као и Црвене звезде и Олимпије, јер су на њима виђени кошгетерски двобоји између Цветковића и Кораћа, односно Цветковића и Данеуа. О тим дуелима се дуго након одиграних утакмица причало.

Већ 1965. године постаје капитен Црвене звезде и по сопственом казивању, испунила му се велика жеља. Како је сам говорио, у Црвеној звезди се не поставља капитен, већ се капитен постаје. Велику захвалност за све што је постигао у кошарци Цвеле дугује свом тренеру Милану Бјегојевићу. Цвеле је увек истицао да је прво био члан Црвене звезде, па тек онда све друго, репрезентативац, стрелац, студент…

Те 1965. године постаје и први спортиста у СД Црвена звезда који бива проглашен за спортисту године.

У 5.колу Првенства државе 12. јуна 1966. године против Иванграда, Црвена звезда је победила са 131:66, а Владимир Цветковић је постигао 57 кошева што му је био и остао лични рекорд. Такву бриљантну партију пружио је и следеће сезоне такође у 5. колу против велике Олимпије када је у победи Звезде резултатом 96:70, Владимир постигао 56 поена.

Добио је понуду Расинга 1967. године да пређе у град светлости, Париз, и тамо настави инострану каријеру, али из непознатих разлога до тог трансфера није дошло. Након чувене и горе поменуте Олимпијаде у Мексику добио је понуду Реала из Мадрида да пређе у њихове редове и после неког времена након што је добро размислио одустао је од тог трансфера.

У сезони 1968/69. као капитен свој тим је довео до наслова првака државе после пуних 14 година чекања, а у својој последњој сезони 1971/72. се и опростио од активног бављења кошарком новом шампионском титулом за свој клуб.

Имао је 289 наступа за тим Црвене звезде и налази се на 14. месту вечне листе. Постигао је 5.983 поена и налази се на другом месту листе стрелаца. Са Црвеном звездом је освојио две шампионске титуле и један куп 1971. године. За 13 сезона колико је наступао у црвено-белом дресу пропустио је само 11 утакмица рачунајући сва такмичења у којима је Звезда играла (Првенство, Куп, и Европски купови) што је заиста импресиван податак.

На девет шампионата Југославије је био најбољи стрелац Звезде, као и три пута у купу Југославије.

За репрезентацију Југославије забележио је 149 наступа и постигао 1.276 поена. Дебитовао је 9. фебрауар 1963. године заједно са Драгославом Ражнатовићем у Београду на Сајму против репрезентације Француске 78:65, а последњи меч је одиграо 28. јануара 1970. године у Карловцу против репрезентације Италије 82:62. То су биле припремне утакмице за Светско првентво у Љубљани.

Велико ривалство између Цветковића и Данеуа, капитена Олимпије, је трајало годинама и временом је све више и више постајало и неко непријатељство између них двојице, да би кулминирало 1969. године. Због сада већ чувеног сукоба на утакмици последњег кола Првенства Југославијеу Љубљани 19. априла 1969. године, Олимпија – Црвена звезда када је избила велика туча где је у првом моменту Басин, кошаркаш Олимпије насрнуо на Цветковића, а потом и на клупског лекара Мику Матића, да би се након тога сукоб раширио по целом терену у коме су учествовали кошаркаши оба тима. Наредне године Владимир Цветковић је пропустио Светско првенство које се 1970. године одржавало управо у Љубљани и прилику да се са златном медаљом опрости од репрезентације. Наиме Данеу је уценио врх репрезентације да ако Цветковић буде у тиму он неће наступати, а пошто се завршни део одржавао у граду где је Данеу био легенда онда је одлучено да се Цветковић изостави из тима.

Желео је баш на том Светком првенству да се опрости од репрезентације Југославије, да забележи тај јубиларни 150-ти наступ, али уместо тога био је приморан да своје повлачење из репрезентације објасни јавности да не може да се у потпуности посвети репрезентацији због обавеза на радном месту.

Са репрезентацијом Југославије је освојио четири сребрне медаље на Светском првенству 1963. и 1967. године, Олимпијским играма 1968. године, као и на Европском првенству 1969. године. Његов кош на Олимпијади са линије слободних бацања на самом крају утакмице у Мексику 1968. године донео је победу над фаворизованим Совјетским Савезом. Остаће уписан златним словима у историји наше кошарке. Тада је освојена сребрна медаља и тог тренутка је постигнут највећи успех наше кошарке.

Кошаркашку каријеру завршио је на величанствени начин, када се на опроштајној утакмици у новобеоградској Хали спортова окупио целокупан кошаркашки свет, на мечу између Црвене звезде и Сребрних момака, 24. октобра 1972. године. Тада је на осам секунди пре краја утакмице Цветковић извео своја последња два бацања, окренуо се и кренуо ка клупи и на тај симболичан начин се опростио од спорта који је му је дао много и коме је он пружио целога себе. Скинуо је црвено-бели дрес пољубио га и предао га тадашњем председнику клуба Александру Саши Гецу човеку који га је и довео у Црвену звезду. Тако је велики Владимир отишао у легенде.

Дипломирао је на Економском факултету у Београду 1967. године, а 1968. године се запослио у туристичкој кући „Кварнер Експрес“, да би 1. маја 1983. године прешао у Фудбалски клуб Црвена звезда где је провео пуних 18 година, прво као генерални секретар, а потом и као генерални директор. У периоду од 1983. па све до 2001. године са Звездом је освојио 18 трофеја, а најзначајнији успеси су били 1991. године када је Звезда постала првак Европе и првак Света. Од 1992. па све до 1998. године био је и министар спорта у влади Србије.

Велики Владимир је доживео и да његов син наследник Растко Цветковић обуче црвено-бели дрес и настави тамо где је његов отац стао, па да се и он окити титулом првака Југославије у сезони 1992/93.

На прослави 70 година СД Црвена звезда Владимир Цветковић је добио златну значку за целупан допринос и том приликом захваљујући се у име свих добитника одржао један од најемотивнијих говора:

„Посебна ми је част да у име оваквих спортиста и поводом ове награде могу да се захвалим Звезди што нам је омогућила да као њени чланови доживимо најбоље тренутке својих каријера, али и живота. Сви избори и све награде могу да буду веће или мање, поред овде награђених постоје још две групације спортиста. Једни су они којих нема више међу живима, а другу групу чине млади који имају времена да на неком од наредних јубилеја приме ову златну значку.
Има тренутака када стварност надмаши најлепше снове. Као млади сањамо да једног дана постанемо део Звезде. Онда дође тренутак када обучеш црвено-бели дрес и почнеш да трчиш, пливаш, скачеш, дајеш кошеве, живиш и радиш у својој Звезди. И онда при крају свог спортског живота доживиш то да онај сан из детињства буде смешан у односу на стварност.
И на крају Звезда ти каже хвала.
Звездо – хвала ти што постојиш!


Жарко Дапчевић – Даба

Рођен 14. јула 1967. године у Приштини. Велики заљубљеник у црвено-беле боје. Аутор књига „Под црвено-белим обручима (2014)“, „Слободан Јанковић, српски Лери Бирд (2014)“, Приче о југословенској кошарци 1945-1991 (2015)“, „Златна левица Радивој Кораћ (2015)“, „Црвено-бела бајка (2015)“, „Модри чаробњаци са Маракане (2016)“, Звездини супер хероји (2017), „Велики жути (2019)“ и „Повратак шампиона (2019)“.

“Годинама је Звездина ревија била моја спона са Црвеном звездом и све у вези ње. Јако сам јој на томе захвалан, јер уз помоћ ње сам сазнао многе ствари и упознао многе спортисте из разних Звездиних секција. Жеља ми је да се што више лепих прича и историјских података отме и сачува од заборава, и ово је моја захвалност СД Црвена звезда за све радости, све успехе и трофеје које нам је до сада даривала.”

Претходни текстДегенек: Извукли смо поуке
Следећи текстРаспоред утакмица и најава преноса млађих категорија