75 година велике Звезде!
„Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије.“ (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)
Трећа Звездина звезда, Звездин спортиста 20. века и најтрофејнији човек у историји ФК Црвена звезда, Драган Џајић добитник је златне јубиларне значке Спортског друштва Црвена звезда која се додељивала на прослави 70. рођендана наше црвено-беле породице.
Драган Џајић је рођен 30. маја 1946. године у Убу. За први тим Црвене звезде дебитовао је 8. јуна 1963. и одиграо рекордних 590 мечева, постигао 287 голова (од тога 305 првенствених мечева и 113 голова). Са Црвеном звездом је као фудбалер и капитен (од 6. августа 1966.) освојио пет титула првака 1964, 1968, 1969, 1970. и 1973. године и четири трофеја у Купу 1964, 1968, 1970. и 1971. године.
Џајић је, дакле, као фудбалер освојио три „дупле круне“, што је такође рекорд вредан пажње. У европским куповима је одиграо 49 мечева и постигао седамнаест голова, од којих је незабораван онај против Ујпешта 1971. у Београду, који је ушао у антологију најлепших голова у Купу европских шампиона. Две сезоне (1975. и 1976.) провео је у Бастији, где је за француског прволигаша одиграо 80 мечева, вратио се у Београд и у Црвену звезду, чији је дрес последњи пут носио 28. маја 1978. године у Мостару.
Драган Џајић је у националном А тиму дебитовао 17. јуна 1964. у Београду, у мечу против Румуније (1:2) и играо (укупно 85 пута) све до 16. септембра 1979, када се растао с репрезентативним дресом у пријатељском мечу против Аргентине (4:2) на нашој Маракани. Изузетно цењен и популаран, Џајић је 1979. године прихватио улогу техничког директора клуба са којим је постигао највеће успехе у историји Црвене звезде (Бари и Токио 1991). Први мандат председника Црвене звезде, од 1998. до 2002, у тешким финансијским условима и са неадекватиним играчким кадром, окончао је са две титуле првака и два трофеја у купу, да би прихватио и други мандат на функцији председника. Након лоших резултата Црвене звезде и здравствених проблема, Џајић се 2004. повукао са места председника Црвене звезде.
У новембру 2012. године изабран је да предводи радну групу која ће управљати ФК Црвена звезда до нових избора, а месец дана касније и за пуноправног председника клуба. У децембру 2014. године Драган Џајић је постао почасни председник ФК Црвена звезда.
Као играч учествовао је на Светском шампионату 1974. године у Немачкој и на два Купа европских нација – 1968. године у Италији (најзаслужнији за сребрну медаљу) и 1976. године у Југославији.
Фудбалски савез Србије и Црне Горе га је 2003. изабрао за најбољег играча државе у протеклих 50 година.
Витак, са дугим кораком, елегантан у сваком покрету, несхватљиво хитар и са филигранском техником дриблинга и ударца, Драган Џајић је, иако изразит левак био комплетан фудбалер највећег светског формата. Знао је мајсторски да се у пуном трку пред противником за тренутак зањише, да га сачека да стане на „погрешну ногу“ и да, остављајући га беспомоћним, појури према голу.
Тада би шутирао или, што је чешће чинио, мајсторски центрирао, уносећи очајнички страх у одбрану противника. Био је познат и по неупоредивим слободним ударцима које је често претварао у голове. Побеђивао је и најбоље голмане света.
То је, у најкраћем, „визит карта“ нашег званично најбољег фудбалера свих времена, без обзира што је УЕФА 2003. године тражила најбољег само у протеклих пола столећа.
Драган Џајић је 5. јула 1968. године у Фиренци, у мечу против надобудних Енглеза које је предводио Боби Мур, на неки начин потврдио да фудбал може да буде и уметност.
Тада је у трку преварио директног чувара Вилсона, у шеснаестерцу спустио на колена тешко савладивог капитена Мура и онда, на себи својствен начин, преварио Бенкеа који је, непомичан и унезверен, видео лопту тек када се нашла у мрежи, тамо где се спајају пречка и статива.
Можда само због тог гола и директне победе над Енглезима у полуфиналу Купа европских нација, Драган Џајић је заслужио традиционалну „Златну лопту“ париског „Франс фудбала“. Она је захваљујући пристрасној гласачкој машини припала Џорџу Бесту, јер је, тобоже, Манчестер јунајтед 1968. године победио у Купу европских шампиона, и то је био најимпресивнији догађај године!? За такву одлуку, легендарни Немац Франц Бекенбауер је рекао да је „неправедна, дрска и срамотна“.
Изузетно талентован, мали „Фири“ са Уба је већ у петнаестој животној постао члан Црвене звезде, јер је претходно сјајно играо на једном турниру у Ваљеву и ловци из великих клубова су га одмах запазили.
Када је стигао до прве селекције јуниора, само шест месеци касније пребачен је у први тим. Др Александар Обрадовић му је указао шансу 8. јуна 1963, када је, и сам силно изненађен, дебитовао у мечу против титоградске Будућности с непуних седамнаест година.
Већ у наредној 1963/64 сезони освојио је прву шампионску титулу, и не задуго, постао предводник новог таласа сјајне генерације која је три пута узастопно (1968, 1969. и 1970) освајала титулу најбољих у конкуренцији „велике четворке“.
Драган Џајић је умео и увек имао снаге да узбурка духове на терену. Био је централна личност стотина и стотина званичних мечева, јунак број 1 кад је најпотребније. У тренуцима надахнућа био је незадржив. Чак и кад би деловао индиспонирано, смогао је снаге да разгали навијаче прецизним и за противничке голмане убитачним центаршутевима. Скроман по природи и самосвојан, знао је да носи терет славе. На терену никога није остављао равнодушним. Међутим, његово понашање изван терена такође је било фасцинантно. Мало је фудбалера који су као он, захваљујући оцу Кристивоју и мајци Видосави, своје домаће васпитање показивали на тако леп, прикладан и ненаметљив начин.
Стјепан Бобек је одушевљен Џајићем, увек истицао да је био бољи од свих и да је заслужено, пуне две и по деценије, носио ореол репрезентативног рекордера.
Један је и јединствен Драган Џајић! Играо је два пута за светску селекцију (Рио 1968. и Париз 1969) и четири пута за европску (Лисабон 1970, Москва 1972, Хамбург и Базел 1973).
Можда му највише годи признање Мађара Флоријана Алберта који је, по повратку из Рија 1968, изјавио: „Играли смо врло добро Амансио, Оверат, Бекенбауер, Марзолини и ја, али смо у нечему остали дужни Бразилцима. Једини, међутим, који је Бразилце потпуно освојио био је Џајић. Сви ми били смо некако статисти и у његовој сенци…“
Изузетно брз, снажан и одличан дриблер, до перфекције је довео центаршут којим је у Звездином дресу највише прославио Војина Лазаревића, касније Зорана Филиповића и Душана Савића. Дуго је трајао, доживео низ спектакуларних мечева и био необично цењен у свету. Могао је да настави каријеру у моћном и трофејном Реал Мадриду. Шпанци су га упорно јурили, али није и отишао на „Шамартен“. О тој епизоди нерадо говори, као што се са пријатним уздахом сећа Бастије и две године проведене на Корзици, с намером да се што пре врати у своју Црвену звезду.
Да прича о спортској каријери нашег најистакнутијег фудбалера не буде до краја бајковита, незаобилазно је евоцирати тренутке када је као капитен у намери да заштити саиграче губио контролу, као у Јени и оном инкриминисаном мечу против Карл Цајса, због чега је касније Црвена звезда, вероватно, изгубила и шансу да се пласира у финале Купа европских шампиона. Ирски судија Џон Карпентер је добро знао да Драган Џајић није крив за инцидент, али је успео да га испровоцира и искључи. Није могао да игра против Панатинаикоса у Београду и Атини, јер је драстично кажњен, због чега је највише испаштала Црвена звезда.
У целини гледано, најснажнији утисак је да је судбина Драгану Џајићу, не само кроз играчку каријеру, одредила – тријумф. Постао је добитник, јер је био фудбалер огромних могућности и остварења. Поседовао је и нешто много битније: флуид којим је зрачио и дејствовао на навијаче. Био је супер ас који то никада није испољавао, иако су и лаици знали да углавном, на терену и око њега, све зависи од Драгана Џајића.
Био је свестан да на терену пушта неке скривене опруге у себи и као магичним штапићем уклања противнике, упућује стравичне центаршутеве и, не ретко, директно угрожава гол чак и ударцима из корнера!
Када је дебитовао у А репрезентацији 17. јуна 1964, вероватно није слутио да ће златни, јубиларни 50. меч одиграти 9. маја 1971. и да ће само годину дана касније 11. октобра 1972. у Лондону (било је 1:1 против Енглеза) срушити дотадашњи рекорд Бранка Зебеца. Дакле, за само осам година јединствен подвиг и национални рекорд! Играјући безмало две деценије за Црвену звезду, Драган Џајић је поставио неколико рекорда које је тешко достићи и оборити. Као што је тешко и помислити да неко, као активан фудбалер, може да освоји толики број титула првака и трофеја у националном Купу. Не рачунајући радости које је доживео у Барију и Токију као технички директор, или касније као ауторитативни председник клуба.
Један и јединствен је Драган Џајић. Зато с правом, и толико дуго, траје у фудбалу.
Признање УЕФА
Поводом 50 година од оснивања европске куће фудбала, УЕФА је трећу Звездину звезду, Драгана Џајића уврстила као јединог играча са наших простора у листу најбољих. Џајић није само на листи УЕФА нашао место међу златнима. На захтев који је ФИФА упутила свим фудбалским федерацијама, наш национални савез прогласио је Драгана Џајића за најбољег играча земље у протеклих 50 година. Интересантно је да су се на следећа три места листе налазила тројица играча такође из Црвене звезде – Стојковић, Савићевић и Шекуларац.
(Текст објављен у Енциклопедији клубова СД Црвена звезда 4. марта 2005. године)
