пише: Жарко Дапчевић – Даба
Звезда је поново постала нови-стари шампион Србије. На својим дресовима је пришила 19. шампионску звездицу. Али када се све сабере и одузме ова сезона ће бити једна од оних коју ће многи желети што пре да забораве. Ипак памтиће се по нечему, а то је њена легенда Миленко Топић.
Ништа у животу се не дешава случајно, те је тако и са Звездином легендом Миленком Топићем.
Након најуспешније сезоне у својој историји Црвена звезда је затворила ту причу и започела нову. У свом том мору дешавања тих дана и недеља, у мору одлазака играча, јер то је наша сурова реалност и неминовност и жал за њиховим одласцима, једна вест је обрадовала све оне којима је црвено-бела боја у срцу.
Миленко Топић Звездина, а и српска, кошаркашка легенда се вратио кући, у своју Црвену звезду, да буде први помоћник тренеру Алимпијевићу. Након што је председник клуба Небојша Човић позвао Миленка Топића да се врати у његову Црвену звезду, популарни Топ није се много премишљао и дао је потврдан одговор.
На жалост Звездин брод није пловио како је било замишљено. Доста ствари је на то утицало и после губитка финала у Купу Радивоја Кораћа, финала АБА лиге и на крају неких непланираних пораза у домаћем првенству дошло је до споразумног раскида уговора између Црвене звезде и Душана Алимпијевића.
Брод који је био жестоко пољуљан требало је некако вратити на прави курс. Звездина легенда Миленко Топић је преузео врућ кромпир у своје руке када многи нису хтели ни да чују за то. Али он је још једном показао зашто је то што јесте и зашто њега Звездина публика обожава.
Пред њим није био нимало лак задатак, екипа је била добрано уздрмана. После неколико непланираних пораза у својој групи Суперлиге требало је обезбедити прву позицију. Топић је као први тренер имао свој деби у Пиониру против екипе Борца из Чачка.
Борац је био велики дужник Звезди јер ју је победио у Чачку и сада је требало узвратити ударац и победити, али са већом разликом од осам поена како би надокнадили минус из Чачка. Јако тешка утакмица пре свега на психолошком плану, али победа је извојевана. Звезда је поново засела на прво место и велики терет је пао.
Прва препрека је преброђена, побеђен је Борац, кренуле су победе, полако се враћало самопоуздање. Звезда је обезбедила плеј-оф и прву позицију. Након Вршца дошао је на ред вечити ривал Партизан у полуфиналу. Звезда је кошаркашким речником „двокораком“ прескочила вечитог ривала и пласирала се у финале.
Миленко Топић је тада и као тренер Црвене звезде ушао у историју. Постао је четврти тренер у њеној историји који је избацио Партизан из плеј-офа (било која фаза плеј-офа да је у питању). Пре тога је то само успело Ранку Жеравици (1983/84), Владиславу Лалету Лучићу (1992/93 и 1993/94) и Дејану Радоњићу (2014/15 и 2015/16).
Црвена звезда после пет неуспешних покушаја тек у шестом је избацила Партизан у полуфиналу плеј-офа.
Миленко Топић је тачно пре двадесет година као капитен Црвене звезде подигао пехар намењен шампиону државе. Сада већ давне 1998. године Звезда је у финалу победила екипу Фмп-а са 3:1. Двадесет година касније Миленко Топић као тренер донео је Звезди 19. титулу првака државе и у финалу Црвена звезда је са 3:0, победила поново екипу ФМП-а.
Миленко Топић је и ту ушао у историју јер је четврти тренер који је донео Звезди титулу, а пре тога био њен кошаркаш. Пре њега то је само пошло за руком Небојши Поповићу, Милану Муси Бјегојевићу и Владиславу Лалету Лучићу.
Да ли ће и надаље остати тренер Звезде или не то је на њему и управи клуба да одлуче, али без обзира на коначан исход свега тога наш Топ је свакако све ово заслужио, себе уписао по други пут златним словима у историју Црвене звезде.
Сада се враћамо на сами почетак како је ова кошаркашка легенда и почела своју каријеру.
Миленко Топић је рођен 6. марта 1969. године у Панчеву. Као и сва деца, па је тако и Миленко почео да се од малих ногу занима фудбалом и са другарима је једно време тренирао све до прве озбиљније повреде. Иначе висином је одскакао од својих вршњака и тада га је уочио Тоша Лазић тренер који је имао и интернационално искуство и који је имао нос да проналази неоткривене бисере, те је Топа одвео у Слогу из Банатског Новог села.
Године 1992. долази до фузије између Профиколора из Панчева и Инфос РТМ-а (некадашњи ИМТ) и пред почетак Прве лиге играју квалификациони турнир у Крушевцу (Слога, Профиколор, Нап и Кикинда) и након тога заједно са Слогом су се квалификовали за Прву лигу.
Миленко Топић је тада био већ и капитен Профиколора и то је како за њега тако и за његове саиграче био огроман успех и излазак из анонимности. Свој деби на прволигашкој сцени Миленко Топић је имао у Краљеву управо против Слоге у првом колу када је његов тим после продужетака био поражен са 91:90, а он је за свој тим постигао 13 поена. Већ прве сезоне пред њима падају и Звезда и Партизан, чак је Партизан био побеђен и у Београду и управо против вечитих ривала је пружао одличне партије.
У Профиколору је играо до 1994. године када га је његов бивши саиграч из Профиколора Зоран Стојачић препоручио управи Бфц-а из Беочина и тренеру Мирославу Мути Николићу. Он 1994. године прелази у БФЦ и то је још један степеник више у његовој каријери. Марљивим радом на паркету без икаквих других радњи, нити привлачења пажње у ванспортском смислу није никада радио. Миленко је на терену давао целога себе.
Заједно са својим саиграчима из БФЦ-а Кузмановићем, Топаловићем, Жељком Вучуровићем, већ поменутим Зораном Стојачићем, Бојаном Кусмуком, Немањом Даниловићем, Александром Смиљанићем био је на прагу сензације и освајања шампионске титуле у сезони 1995/96. У финалу су играли против Партизана и у прва два меча која су играна у Пиониру БФЦ је победио Партизан и повео са 2:0 у серији, да би се два наредна меча играла у Спенсу у Новом Саду. У четвртом мечу БФЦ је преко младог Смиљанића имао шут за победу и титулу, али на њихову несрећу промашио је, Партизан је изједначио на 2:2 и у 5. одлучујућем сусрету победио и одбранио титулу. Тако је отишла у неповрат шанса да Топ и његови саиграчи освоје титулу првака Југославије.
Након тога добија позив у репрезентацију Југославије, одлази на Олимпијске игре у Атланти и са њих се враћа са сребрном медаљом око врата. Миленко је полако, али сигурно, крчио себи пут ка звездама.
Остаће још годину дана у БФЦ-у, али успех нису поновили, да би 1997. године пред сам истек уговора са БФЦ-ом почео да добија понуде других клубова, Партизана и Улкера. Одбија и једне и друге јер не жели да преговара ни са ким док се првенство не заврши јер не би било фер ни према БФЦ-у чији је члан, а нити је Топ таква личност. Након завршетка првенства у игру се укључује и Црвена звезда и од тог тренутка за Топа више није било никакве дилеме где ће отићи.
Слуша своје срце и заједно са својим саиграчима Топаловићем и Кузмановићем долази на Мали Калемегдан. Одлази на Европско првенство у Барселони одакле се враћа са златном медаљом око врата и ореолом Европског шампиона.
Након првенства Европе Топић одлази са Звездом на припреме у Андори и тамо против Барселоне на пријатељској утакмици дебитује у дресу Црвене звезде. Црвена звезда је добила тај меч са резултатом 77:69, а најефикаснији у редовима Звезде је био управo Топић са 16 поена. Баш на припремама у Андори Топић је једногласно од својих саиграча изабран за капитена Црвене звезде и у тој сезони ће свој тим као прави капитен предводити до 15. шампионске звездице и вратити пехар на Мали Калемегдан. Остаће жал за Купом Радивоја Кораћа који су несрећно испустили у финалу у Пиониру против италијанске екипе Меша, где је Топ такође био најбољи појединац у Звездиним редовима, али му је фалио још неко како би трофеј остао у Београду. И дан данас, ево после скоро 20 година од тада, то му је најтежи пораз у каријери и себе највише криви за тај пораз. Шта рећи то је Миленко Топић звездина легенда.
И у наредној сезони 1998/99 са Звездом ће остварити неке од историјских победа као што је она над Жалгирисом када је у дресу Звезде играо и Владе Дивац и када су обојица летели у рекламе како би спасавали лопту, а Пионир након тога прокључао, и како је на фантастичан начимн извојевана победа испоставиће се над будућим прваком Европе.
Те 1999. године пар дана пред свој 30. рођендан Топић ће добити једно значајно признање. Наиме сваке године 4. марта Спортско друштво Црвена звезда проглашава најбоље спортисте и тимове за претходну годину, и тада је сасвим заслужено награда за најбољег спортисту године отишла у руке Миленка Топића. После пуне 21 године један кошаркаш је добио ово значајно признање. Прво признање које је установљено сада већ давне 1965. године добила је Звездина легенда Владимир Цветковић, након њега још две кошаркашке легенде су добиле то признање, Дуци Симоновић 1971. и Зоран Мока Славнић 1973. и 1976. године, и ето после 21 године чекања Миленко Топић је добио ово значајно признање.
Проћи ће након Топа још 8 година да би неки кошаркаш поново добио то признање, а то је био Милан Гуровић, потом 2009. Немања Бјелица да би у овој златној кошаркашкој ери овим великанима се придружили Лука Митровић и Стефан Јовић што само даје на тежини какав је траг оставио Миленко Топић у Звезди.
Након НАТО агресије на нашу земљу када је и првенство у кошарци прекинуто, тачније за време бомбардовања одиграно последње 22. коло и након тога Будућност била проглашена за првака државе (имала је јдну победу више од Звезде након регуларног дела), плеј-оф се није играо, Топић одлази на Европско првенство у Француској са репрезентацијом Југославије где осваја бронзану медаљу и на најбољи могући начин се опрашта од дреса репрезентације.
Те године му је истицао и уговор са Звездом што су многи хтели да искористе још на Европском првенству, а у томе је предњачила Будућност. Улкер га је поново звао. Тренер Атаман га је пошто пото хтео у своје редове, али Топ је све њих одбијао речима „ја сам капитен Звезде, мени је место у Звезди и не желим да идем нигде“.
Дани су пролазили, Топ је чекао да му се неко из Звезде обрати, каже нешто. Дошао је последњи дан прелазног рока, али се из звезде нико није јављао. Немајући више куд Топић нерадо одлази. Управа Звезде се не јавља он одлази потписује приступницу и Будућност га региструје. Првих годину дана је играо на реч без уговора. Управа Будућности је одлично знала какав је дијамант добила, испоштовали су до краја Топића, а он им је то вратио на најбољи могући начин, две титуле првака државе и један национални Куп.
Већ у годинама када треба мислити и на егзистенцију након две године проведене у Будућности Топић ослази у Сијену, клуб који је по саставу био за средину табеле у Италијанској лиги те године. Тренер Сијене Атаман коначно је дочекао Топића у својим редовима, чак је помислио да због њега лично овај није хтео у Улкер, није могао да замисли да га је због Звезде два пута одбио. Са Сијеном те године осваја Куп Сапорте победивши у финалу Валенсију са 81:71. Топ је у финалу постигао 14 поена. Иначе те сезоне поред њега у Сијени су наступали Наумовски, Булатовић Никола, Жукаускас, Врбица Стефанов… Догурали су и до финала италијанског Купа који им је био надохват руке, водили су и 20 поена разлике, али на крају изгубили.
Након Сијене Миленко се враћа у Србију, одлази у Хемофарм из Вршца на позив Бабића председника клуба који ствара један моћан тим за домаће просторе. У првом мандату у Хемофарму је остао само једну сезону 2002/03, да би након тога отишао поново у Италију у Олимпију Милано, али тамо није нашао заједнички језик са Каја Атиљом и након шест месеци поново се враћа у Хемофарм где остаје све до 2007. године. Са Хемофармом је освојио АБА лигу 2005. године и као и у свим клубовима и тамо је оставио дубок траг. Са Хемофармом је играо и финале Улеб Купа против грчког Македоникоса, али су у узвратној утакмици у Грчкој успели да прокоцкају 27 поена разлике колико су имали после првога меча.
Године 2007. одлази у Грчку у Ретимно где је био годину дана и након тога завршио играчку каријеру тихо без икакве помпе, баш онако како је и током целе своје каријере играо. Од 2008. године сваке године је редовно куповао сезонске карте и за кошаркашке и за фудбалске утакмице своје Црвене звезде и био редован посетилац. Када би гледао кошарку увек би био на трибинама са својим пријатељима међу обичним „смртницима“. Никада се није лактао нити тражио за себе неко место у ложи или до терена. Не, Миленко је остао доследан себи и својим принципима и онако како је био васпитан. Увек је причао да куповином сезонских карата помаже свој клуб, па шта рећи после ових речи.
„Волим Звезду и бићу уз њу, да ли на клупи или трибинама. На располагању стојим клубу“, рекао је Топић после освајања шампионске титуле.
Један је Миленко Топић.
Жарко Дапчевић – Даба
Рођен 14. јула 1967. године у Приштини. Велики заљубљеник у црвено-беле боје. Аутор књига „Под црвено-белим обручима (2014)“, „Слободан Јанковић, српски Лери Бирд (2014)“, Приче о југословенској кошарци 1945-1991 (2015)“, „Златна левица Радивој Кораћ (2015)“, „Црвено-бела бајка (2015)“ и „Модри чаробњаци са Маракане (2016)“.
“Годинама је Звездина ревија била моја спона са Црвеном звездом и све у вези ње. Јако сам јој на томе захвалан, јер уз помоћ ње сам сазнао многе ствари и упознао многе спортисте из разних Звездиних секција. Жеља ми је да се што више лепих прича и историјских података отме и сачува од заборава, и ово је моја захвалност СД Црвена звезда за све радости, све успехе и трофеје које нам је до сада даривала.”
