Прва спортска кошаркашка гимназија Колеџ Београд угостила је првотимца црвено-белих Чарлса Џенкинса. Звездин Амерканац није био само гост већ је ученицима Прве спортске кошаркашке гимназије, међу којима је било јуниора и кадета Црвене звезде Телеком који похађају Колеџ Београд, одржао веома занимљиво предавање о важности образовања, својим искуствима са студирања у Америци, а стрпљиво је одговарао и на бројна питања.
Чарлс се показао као сјајан учитељ, његова прича била је више него занимљива, а у учионици је владала потпуна тишина пошто је сјајни бек са лакоћом држао пажњу бројним ученицима. Чарлс је пре предавања обишао читав комплекс и мало је рећи да је био одушевљен оним што је видео:
– Све ово јако подсећа на оно што сам имао на мом Униврезитету. Све је близу, практично на једном месту. И дворана и учионице и смештај. Само, морам да признам да су собе за смештај веће него оне које сам ја имао – уз осмех је прокоментарисао Џенкинс.
Чарлс је у учионицу Колеџа Београд ушао у великом стилу, са дневником у једној и маркером у другој руци. Поздравио је присутне ученике и на табли написао „ЈА САМ ЧАРЛС ЏЕНКИНС“. После уобичајеног питања на почетку сваког часа „Има ли одсутних“ после кога је уследио спонтани смех, Чарлс је кренуо да се присећа дана када је студирао:
– По завршетку средње школе, четири Универзитета су показала интересовање за мене. Ја сам изабрао Универзитет Хофстра из простог разлога јер је био најближи мојој кући где сам живео. До Универзитета ми је било потребно свега двадесетак минута. Многи су желели да оду да студирају што даље од куће, али пошто је моја мајка у то време боловала од рака, а мој отац радио два посла истовремено, желео сам да будем близу дома и да се мојој породици нађем на услузи.
Чарлс Џенкинс студирао је комуникацију нагласивши да је дисциплинованост било нешто на шта се најтеже привикавао и што му је најтеже падало. Дисциплина је нешто на шта је Денкинс посебно скренуо пажњу ученицима:
– Распоред обавеза је био прилично згуснут и морао сам стриктно да поштујем ту рутину, да будем врло дисциплинован како бих све постигао. Трудио сам се да учим са друговима са наставе и да избегавам учење са саиграчима из тима. Јер, то је просто било немогуће. То је више била забава него учење. Правиле су се разне шале, добацивања су била константна, а компјутер је био отворен да би се гледали најатрактивнији потези са утакмица и ништа више. Са учењем нисам имао проблем јер сам одувек био одличан ђак, а за то је био најзаслужнији мој отац – рекао је Џенкинс и потом додао:
– Да бих могао да играм кошарку у средњој школи морао сам да имам 75 одсто успешности на тестовима. Мој отац је за мене ту границу подигао на 90 процената. То је био услов да могу да се бавим кошарком и да играм видео игрице, а то је оно што сам као клинац највише волео да радим. Као што видите то радим и данас и зато Вам је јасно колики сам мотив имао за учење.
Џенкинс је посебно истакао важност образовања спортиста:
– Пренећу Вам нешто што је мени мој отац увек говорио. Једна повреда је можда довољна да више не будеш у ситуацији да радиш неке ствари које си пре повреде могао и то може у потпуности да угрози твоју каријеру. Мој отац је у праву и ја сам га озбиљно схватио. Зато и вас молим да то прихватите као чињеницу и посветите се учењу. Такође, спортска каријера неће вечно трајати и зато би требало на време да се размишља шта ћете радити када више не будете могли да играте кошарку.
Џенкинс је причао и о својим искуствима из НБА лиге. У првој сезони најјачу кошаркашку лигу на свету је задесио „лок-аут“ па се Чарлс присетио да играчима четири месеца нису исплаћиване уговорне обавезе. Такође, посебно је нагласио да бити руки у најјачој лиги на свету није ни мало лако:
– То заиста није добра ствар. Врло је тешко. Даћу вам један пример зашто је тако – кратко је застао Чарлс и уз препознатљив осмех наставио своју причу:
– После једне утакмице у некој црној великој кеси донели су нам огрмне перике. Нас новајлије су натерали да ставимо те перике на главе, пустили су музику и натерали нас да пред публиком певамо песме Мајкла Џексона. Такође, сећам се да смо у неком ресторану морали да се попнемо на столицу и да пред 50 људи играмо уз музику. Сви су се урнебесно забављали, али верујте ми да нама није било до смеха. Али, тако је када си руки – објаснио је Џенкинс.
Први сусрет Џенкинса и Кобија Брајанта био је такође врло занимљив:
– Њега сам стално гледао на телевизији и дивио сам се његовом начину игре. Он је заиста велика звезда. Пред утакмицу против Лејкерса изашао сам на терен да се загрејем и распуцам и видео сам га да је на другом делу терена. Био сам веома узбуђен и пошто сам завршио пре њега пожелео сам да га упознам и да се мало испричамо пре утакмице. Сео сам на столицу поред терена и када Коби је кренуо ка свлачионици позвао сам га по имену сав усхићен. Он се за тренутак само окренуо, невољно одмахнуо главом и прошао даље. Без речи. Тада сам себи рекао да ако икада будем постао врхунски спортиста да никада нећу имати такав став.
Чарлс је потом причао и о идолима:
– Нисам имао неког кошаркашког узора, ако на то мислите. Али могу да вам кажем поред каквих људи волим да будем, каквим људима се дивим и са каквим моцима волим да се дружим. Најбољи пример за то је можда Никола Ребић – изненадио је све присутне Џенкинс овом изјавом а онда све појаснио:
– То је млад момак који мало игра, ретко добија шансу, а као један од најмлађих носи торбе и води рачуна о дресовима… Он се никада и ни на шта не жали. Никада не касни тренинг и увек даје 110 својих могућности. Максимално је посвећен и врло позитиван. Волим да будем поред таквих људи. Прошле сезоне је практично преседо педесетак утакмица, али када је добио шансу у првом колу Супер лиге убацио је 15 поена. Мислим да нисте свесни колико је то тешко, а он је то успео. Е, због свега тога га много ценим и волим да будем у његовом друштву.
И Чарлс је имао питања за школарце. Занимало га је како је организована настава и усклађена са тренинзима. Када су му ученици објаснили да од 8 до 10 ујутро имају тренинге, потом похађају наставу од 10.30 до 16 часова, а да потом поново имају тренинг. Да им је омогућено и индувидуално усавршавање и вежбање у теретани два пута седмично Чарлс је био видно изненађен:
– Све то треба да искористите на прави начин. Овде имате сјајне услове и морам да вам признам да ја у Америци нисам имао овакву пажњу тренера какву ви имате овде. Искористите све то – била је Џенкинсова порука за крај.
Како је започео предавње, Џенкинс је пожелео да га на исти начин и заврши. Поруком на табли. Узео је маркер и на српском написао – НАПРЕД ЗВЕЗДА. Уследило је заједничко фотографисање и срдачан поздрав. До неког наредног виђења. Нема сумње да ће га бити. Јер, уживали су и школарци из Колеџа Београд и Чарлс Џенкинс.
