Понос и незаборав

58

Овог 29. маја навршава се 17 година од историјског успеха Црвене звезде, по општем мишљењу и највећег достигнућа не само српског фудбала већ и читавог спорта некадашње заједничке државе.

Те звездане вечери на стадиону „Свети Никола“ у Барију, пред 55.000 гледалаца, наш тим је у финалу савладао марсејски Олимпик, и то бољим извођењем једанаестераца (5:3), пошто ни после 90, а ни након додатних 30 минута није било голова.

Нашавши се на фудбалском Мон Блану једна суперталентована генерација играча, од којих су каснијих година највеће каријере у иностранству направили Савићевић, Југовић, Михајловић и Просинечки, ушла је за сва времена у историју. Да је тај тријумф раван подвигу види се и по томе што су са европског истока само румунска Стеауа и Црвена звезда освојали „сребрну амфору“!

– И данас памтим сваки детаљ финала, али и дане који су претходили утакмици – препуштамо причу Љупку Петровићу, једином нашем тренеру који је освојио титулу првака Европе. – Ми смо до финала постигли 18, а Олимпик 20 голова и читава Европа очекивала је тоталну офанзиву. Међутим, кад смо неких седам дана уочи меча стигли у Италију, ја сам Џајићу и Цветковићу рекао: „Хоћете ли да као сви наши клубови и репрезентација у прошлости најважнију утакмицу одиграмо лепо и изгубимо, или да занемаримо лепоту и освојимо пехар?“ Џаја И Цвеле су углас рекли: „Да освојимо пехар“ и ја сам, иако сам читавог живота ишао на гол више, почео да се спремам за дефанзиву.

Таква Звездина тактика је изненадила све.
– Никад нећу заборавити натписе нити речи изговорене у директном ТВ преносу из Барија. Против мене је покренута читава хајка иако сам урадио оно што пре мене није ни Зебец, ни Бошков, и то са страним клубовима. Ја сам донео Звезди, Србији и Југославији европску титулу, а данима су ме разапињали на крст. Тек кад је Миле Кос, човек од пера и имена, написао да треба да ме славе, све је престало. Ипак, и поред великог задовољства које ми доноси сам помен Барија, ја увек осетим и неку тугу…

Петровић се радо сећа играча које је водио, као и момената који су одлучили победника.
– Све су то сјајни играчи и сјајни момци. Свако је био тако различит од другог, а заједно су чинили невероватан тим. Кад смо против Папена, Пелеа, Водла, Пиксија… И против сопственог схватања игре изгурали тих 120 минута, ја сам им рекао: „Момци, ви сте већ победили“. Јер, ми смо те сезоне, захваљујући систему да у нашем првенству нема нерешених резултата, неколико пута улазили у пенал завршницу и сваки пут побеђивали. И, редослед је увек био исти: Просинечки и Бинић се смењују као први или други, Белодедић изводи трећи, Михајловић четврти и, најзад, Панчев последњи пенал. То смо урадили и у Барију и кад сам видео да је Дика Стојановић одбранио први шут Амороса, ја сам већ тада знао да смо – шампион Европе – причао нам је ових дана, изнова, Љупко Петровић.

29. мај 1991. године. Дан за понос и незаборав.

Где су, шта раде
– Стеван Стојановић је био менаџер, спортски директор Црвене звезде, па саветник председника Спасојевића
– Владимир Југовић се повукао из УО Црвене звезде, живи на релацији Београд-Монако
– Слободан Маровић је на релацији Београд-Бар
– Рефик Шабанаџовић и Влада Стошић су менаџери, први ради у Босни и Црној Гори, други у Шпанији
– Миодраг Белодедић се вратио у Румунију и запослен је у Фудбалском савезу – задужен за млађе категорије
– Илија Најдоски је престао да иде на утакмице, зимус је у Скопљу гледао меч Македонија-Србија, први после седам година
– Роберт Просинечки је помоћник селектора Хрватске Билића, а Синиша Михајловић асистент тренера Интера Манћинија
– Дарко Панчев је бивши директор Вардара и бивши директор македонског Савеза
– Дејан Савићевић се опробао као селектор плавих, сада је председник ФС Црне Горе
– Драгиша Бинић је био директор Обилића, сад гледа утакмице Напретка
– Душко Радиновић живи у Шведској
– Владан Лукић је престао да ради у свом Сопоту
– Горан Василијевић је на челу скаутинг службе, а Ивица Момчиловић тренер кадета Звезде

Драган Џајић, један д двојице твораца ове генерације (други је Владимир Цветковић), судбински је везан за крај маја. Поред 29. – „црвеног слова“ у Звездином календару, за Џају је битан и 30. мај, и то 1946. године кад је рођен у Убу, одакле је кренуо у фудбалску орбиту. Игром случаја, дан пре обележавања 14. годишњице Барија – 28. маја 2005. Џајић је поднео оставку на место председника Црвене звезде. Ову функцију обављао је од 1998, а претходно је 20 година био технички директор црвено-белих.

Претходни текстРеплика дреса из Барија
Следећи текстТрофејни џудо клуб