Последњи аплауз Шекију

120

Комеморативни скуп поводом смрти легендарног Драгослава Шекуларца, друге Звездине звезде, одржан је у четвртак, 10. јануара, на стадиону „Рајко Митић“.

Медија центар био је пун као некада трибине стадиона на којима је Шеки приређивао магију. Више стотина људи дошло је да ода последњу почаст великану нашег фудбала.

Скупу су присуствовали, поред чланова породице и бројних пријатеља, и Светозар Мијаиловић, председник ФК Црвена звезда, Звездан Терзић, генерални директор, Митар Мркела, спортски директор, Владан Милојевић, шеф стручног штаба, те Небојша Човић, председник СД Црвена звезда, Петар Шкундрић, председник Скупштине СД, односно бројне легенде нашег клуба међу којима су били Душан Маравић, Станислав Караси, Владимир Петровић Пижон, Душан Савић, Зоран Филиповић, Милош Шестић, Јован Куле Аћимовић, Здравко Боровница, Миле Јовин, Цвијетин Благојевић, Стеван Дика Стојановић, Влада Стошић, кошаркашка легенда Зоран Мока Славнић и многи други.

Након емотивног филма који је приказао нашег Шекија на терену и ван њега, минутом ћутања одата је почаст, а присутнима се прво обратио Светозар Мијаиловић.

Опраштамо се од Драгослава Шекуларца – Шекија, виртоуза фудбала, човека који је део богате историје Звезде коју је и сам стварао. Био је истакнути члан репрезентације Југославије и других клубова у којима је играо. Мајсторство на фудбалском терену наставио је и на тренерској клупи. Врхунски.

Опраштамо се од друге Звездине звезде. О Шекију је и лако и тешко говорити. Лако, јер има много тога шта је урадио и постигао. Тешко, јер је немогуће изразити речима све оно шта је његово умеће значило у фудбалској игри, која му је и донела планетарну популарност.

Људи су волели Шекија, заволели су његову игру. Навикао је звездину публику на мајсторство, зато она у свакој генерацији тражи и очекује мајстора. Било их је, а неке је и сам стварао. Волео је Звезду и ту своју љубав делио са публиком. Велика је његова заслуга што је Звезда постала највољенији и нагледанији клуб на овим просторима. Међу милионима играча био је јединствен. Имао је дриблинг, потезе, магију која привлачи хиљаде људи на трибине. Те потезе су савременици покушавали да копирају али безуспешно и они се и дан данас препричавају и описују.

Један је Шеки.

Ових дана смо добили потврду која је фудбалска величина био. Највећи мајстори фудбала у свету, новинари водећих спортских листова, навијачи са свих меридијана одају му признање. Подсетили су оне који су га гледали, а млађе упознали са мајсторством фудбалског чаробњака. Једноставно, био је личност која никога није оставила равнодушним. Играч, шмекер, шаљивџија, боем, надигравао се, показивао свој став.

Црвена звезда је поносна што је у својим редовима имала једног Шекија.

Драги Шеки, понео си са собом мане. Нама си оставио врлине, твоје великог фудбалско умеће. Сачуваћемо успомену на тебе, био си и остаћеш инспирација многим момцима који су потрчали за фудбалском лоптом. Легендо за живота, преселио си се у вечност. Нека твоја немирна душа нађе вечни мир.

Слава ти – биле су речи Светозара Мијаиловића, председника ФК Црвена звезда

Комеморацији су присуствовали и државни представници Ивица Дачић, први потпредседник Владе и министар спољних послова, Александар Антић, министар енергетике и рударства, Вања Удовичић, министар омладине и спорта, као и Зоран Лаковић, директор Националних асоцијација УЕФА, те челници Фудбалског савеза Србије, Ненад Бјековић и Марко Пантелић (потпредседници), Јован Шурбатовић (генерални секретар) и селектор Младен Крстајић.

Дирљивим говором од друге Звездине звезде опростио се и Александар Сале Марковић, некадашњи Шекијев саиграч, а данас председник ветерана Цвене звезде.

Ово је тужан дан за све Србе, за све звездаше, за све оне који воле фудбал, за породицу и пријатеље Драгослава Шекуларца. Стало је срце нашег Шекија, а од данас он ће бити са звездама на небу, где му је и место. Имао сам срећу да играм са њим, а касније смо се дружили.

О њему су испричане стотине анегдота, написано је хиљаде страница, био је истинска звезда. Играо је хокеј, коцкао се, глумио на филму, тукао судије, заљубљивао се, свађао, мирио, критиковао и бескрајно волео Звезду.

Вечно ће живети легенде да је новчаницама брисао ципеле, да је аутом јурио Милета Коса да га прегази, да је нокаутирао судију Тумбаса у Нишу, да су навијачи Слободе у Тузли скандирали: “дајте лопту Шекију”… И могао бих тако да набројим још десетине Шекијевих несташлука. Сећамо се речи његове покојне мајке Донке: “Буцко”, тако га је звала,”никад неће одрасти. Док је жив биће дете”.

Данас се опраштам од Шекија, али ћу чувати трајно успомену на њега.

Шеки, нека ти је лака земља – завршио је Марковић.

А у име играча које је Шекуларац тренирао обратио се Бошко Ђуровски.

Добио сам ту част да се у име бивших играча које је тренирао, млађе генерације, да се достојно опростим од мог Шекија. Ми играчи који смо поникли у Црвеној звезди навикли смо да персирамо својим тренерима, учитељима до краја живота.

Драги мој Шеки, данас ћу да ти говорим ти, јер хоћу да ми будеш близак, да се осећам као да разговарам са оцем или братом. Хоћу да ти кажем да си био велики играч и велики тренер. Имао сам част да ме тренираш. За тебе је фудбал био једноставан. Умео си оно што нико није умео, да држиш на окупу цео тим. Код тебе су и резервни играчи били задовољни. То је тај шарм, то је оно што те је красило до краја живота. Нисам те познавао као играча, али чуо сам од свог оца какав си био и можда смо и захваљујући теби и постали звездаши.

Шта бих могао да кажем о човеку као што си ти, мој Шеки? Имао сам привилегију да се неколико последњих година интензивно дружим са тобом захваљујући нашем заједничком пријатељу Жарку Калуђеровићу. Путовали смо заједно, били смо на отварању споменика посвећеном теби у твом родном Штипу. Тамо где си повео Еузебија на брдо и рекао му: „Видиш овај градић? Е ту је рођен најбољи играч на свету“. Такав је био Шеки.

У Црвеној звезди су били велики играчи, фудбалски џентлмени у копачкама као што је Рајко Митић, фудбалска елеганција у лику Драгана Џајића, мајстори као што су били Владимир Петровић Пижон и Драган Стојковић Пикси, бомба у ногама Боре Костића, ел гранде капитано у лику Владице Поповића. Ту су били и Кобра из Македоније Дарко Панчев, Геније Дејан Савићевић, фудбалски несташко или темпирана бомба у виду мог Милка, али, драги мој Шеки, нико није био као ти.

Нико није био дриблер као ти, а дриблинг је у фудбалу све. Када видимо децу која се играју на пољанчету не запажамо оног ко је дао пас или који се гура, него запазимо оног ко дрибла, које шева. То си ти био. Био си најбољи у томе.

Тешко ми је да се опростим од тебе, тешко је свима нама. Фудбалски мађионичар, чаробњак, прва виолина у оркестру, како су те назвали многи светски медији – завршио је Бошко Ђуровски који је позвао да се на један несвакидашањ начин сви присутни опросте од друге Зевздине звезде. Желео је да га испрате онако како су га годинама испраћали са многих светских стадиона. Громогласним аплаузом. Тако је и било.