Дуго се у фудбалским круговима говори о таленту младог Луке Аџића. Када је једним потезом у 89. минуту утакмице против Металца донео три бода Црвеној звезди потврдио је да навијачи од њега тек могу да очекују велика дела.
Година која је на измаку за Луку Аџића није почела на најбољи начин и ни сам није веровао да ће му њен крај донети велике успехе.
– Био сам јако срећан када сам почетком године сазнао да ћу зимске припреме провести са првим тимом. Све је кренуло идеално за мене, међутим догодила ми се повреда лигамената колена због које сам морао да направим мало дужу паузу. За мене је то био јако тежак период, није лако вратити се после операције, али напорно сам тренирао и радио и све се то на крају исплатило. Имао сам среће да ме је оперисао врхунски тим стручњака у Риму. Сваког месеца одлазио сам на контроле, и доктори су били изузетно задовољни напретком који сам постизао. То је било шест месеци мукотрпног рада, два пута дневно сам тренирао по неколико сати. Тај период живота никада нећу заборавити и знам да је сав напор који сам уложио довео до тога да ми крај године буде као из бајке. Позив за први тим, деби и победоносни гол учинили су да заборавим све лоше што ми се на почетку догодило – рекао је Аџић.
И поред повреде, на зимским припремама је стигао да искуси како то изгледа бити део првог тима Црвене звезде.
– Било је неколико нас омладинаца, тек смо улазили у први тим и сусретали се са озбиљнијим припремама. Свакако је било лепо искуство за нас, видели смо како изгледа играње са сениорима, покупили неке добре навике од њих. Лично сам најсрећнији што сам имао прилике да тренирам са Катаијем који је заиста мајстор са лоптом. То што он уме је природни таленат, не може да се научи, али значило ми је да глеам како он игра и да кроз разговор добијем неке савете. Себе у будућности видим на његовој позицији, слични смо играчи и надам се да ћу и ја са толико успеха носити црвено-бели дрес.
Летњи период Аџић је искористио да се што боље припреми за Омладинску лигу у којој је остварио одличан учинак.
– Током летњих припрема нисам био део прво тима, управо зато што због повреде још увек нисам био довољно спреман. То време искористио сам да се што боље припремим за почетак Омладинске лиге. Много ми је подигло самопоуздање то што сам знао да и у првом тиму рачунају на мене, када млади играч види да је у будућности и он пројекат клуба то му свакако много значи. На самом почетку сезоне нисам био стандардан, полако сам се враћао у игру после повреде. У тих првих пет или шест утакмица када сам улазио са клупе екипа је тражила форму, нисмо још увек били уиграни. Већ након неколико кола када сам почео стандардно да играм све је било много лакше. Дуго се познајем и играм са Луком Илићем, Лазаром Романићем, Стефаном Цветковићем и одлично се разумемо, када смо сви заједно на терену делујемо компактно и бележимо добре резултате, што смо и показали својим играма пред крај јесењег дела шампионата када смо и достигли врхунац. Ова полусезона је била одлична за екипу, као и за мене лично. Рачунао сам да ће ми ових шест месеци бити јако тешко, да ћу и даље осећати болове у колену, али све је испало много боље него што сам се надао.
Запажену улогу капитен Звездиних омладинаца имао је и у мечу против Чукаричког када је маестралним солопродором прошао неколико противничких играча и асистирао Лазару Романићу (погледајте у приложеном видеу).
– То је сигурно једна од утакмица коју ћу дуго памтити, не само по победи, већ по многобројним похвалама које сам добио због те асистенције. Романић и ја се одлично разумемо, обојица смо дуго у клубу и играмо заједно. Заиста ми је добар пријатељ и увек гледамо да што боље сарађујемо на терену, да људи виде да имамо ту „жицу” и нешто заједничко на терену. Тај продор против Чукаричког је неки мој моменат инспирације који добијам на утакмицама. Видео сам да је он у бољој позицији да постигне погодак од мене и у таквим ситуацијама увек асистирам. Када имам простора да сам завршим не плашим се да преузмем одговорност и сам завршим акцију. Ипак нико после утакмице не пита ко је наместио гол, већ који је резултат и ко су стрелци.
Изузетну част за Аџића представљало је и то што је ове сезоне понео капитенску траку.
– Од самог старта када сам дошао у Звезду био сам капитен. Иако сам најмлађи од играча који су моје годиште најдуже сам у клубу. Било је периода и када је трака мењала власника, што је нормално, али увек сам био ту. Зато ми је посебно и значило што сам ове сезоне поново био капитен у омладинцима. Ово је једини клуб у којем сам играо, дошао сам са непуних шест година. Тада је Тома Милићевић формирао базу играча и мислим да су најмлађа била генерација ’95. Иако су били три године старији од мене лепо сам се уклопио у екипу. У клубу сам дочекао и генерацију ’97. где су били Јовић, Јовановић, Стојановић и играо са њима док се није оформила екипа од мојих вршњака.
Уз Уроша Рачића јесењи део првенства проводио је и на тренинзима са првим тимом.
– На почетку сезоне, осим што смо тренирали, нисмо имали већу улогу у екипи. Радили смо напорно и чекали своју шансу уколико екипи затребамо. Како је време одмицало испоставило се да можемо да помогнемо тиму што се видело на пред крај, али мислим да ћемо тек у наставку сезоне моћи да покажемо све своје квалитете. До сада су нас гледали кроз сенку омладинаца, као још увек неискусне играче, али мислим да ће се то врло брзо променити.
Ову годину памтиће и по првом голу који је постиго за сениорску екипу црвено-белих.
– Нисам очекивао да ћу ући у игру на мечу против Металца, али сам осећао да бих, када бих се нашао на терену, могао да донесем неки преокрет на терену. Губили смо и изненадио сам се када ме је тренер послао на загревање. Ушао сам при негативном резултату, али врло брзо је Орландић постигао изједначујући гол. У тим тренуцима у глави ми је пролазила мисао да ли сам баш ја тај који може да реши утакмицу. Како су сествари одвијале на терену све је ишло ка томе да ћу дати гол. Лопта се одбила, ишла је ка мени и таква прилика се не пропушта. Многи причају да сам се понео као сениор иако немам искуства иза себе, али то је била само обична лопта коју сам сместио у мрежу из добре позиције.
После првенца уследиле су многобројне честитке и жеља да настави истим темпом.
– Сви другови из омладинаца су ми честитали на поготку и показали какво другарство влада међу нама. Много ми значи њихова подршка и то што знам да смо сви увек ту једни за дуге. Били су уз мене и када сам се повредио, помагали ми у тешким тренуцима па је логично да ће бити ту и када се дешавају лепе ствари. Заиста смо као породица и сада када играмо заједно имам утисак да не можемо више ниједну утакмицу да изгубимо. То што смо прави пријатељи се рефлектује и на терен и доноси нам одличне резултате.
На терену се најбоље осећа на позицији полушпица.
– Целог живота играм на позицији офанзивног везног, међутим у последње време неки ме виде и као лево крило, а то је и место а којем сам дебитовао у првом тиму. Могу да играм на обе позиције, али лично више волим да будем десетка, тај неко ко преузима одговорност и на кога иде лопта. Као свој највећи адут истакао бих технику и игру један на један, а трудићу се да поправим игру у дефанзиви.
Аџићева жеља је да се у сениорском тиму поново нађу Звездина деца.
– Пејовић је мој најбољи пријатељ још из периода када смо заједно играли за петлиће. Не зато што ми је пријатељ, већ зато што је врхунски играч, њега видим у будућности као Звездиног штопера. Сматрам да нашој екипи недостаје баш такав играч, брз је, одличан у одбрани, поред њега противнички играчи не могу да прођу. Одлично се разумемо на терену. Он је играо десног штопера, а ја лево крило и сваком преносном лоптом је ишао на мене. То смо увежбали и одличан смо тандем, зато бих и волео да њега видим у првом тиму. Наравно, зна се ко прави планове и доводи играче у сениорску екипу, али сигуран сам да уколико бисмо играли заједно, уз Романића, Цветковића са којима се такође одлично разумемо и играмо дуги низ година, стварали бисмо неку харизму и добру атмосферу на терену као када су у првом тиму били Грујић, Јовић и Јовановић, тај неки трио из омладинаца. Публика то уме да препозна и поздрави и заиста бих волео да се једног дана заједно нађемо у првом тиму – поручио је Аџић.
Име и презиме: Лука Аџић
Датум рођења: 17. 9. 1998.
Позиција у тиму: офанзивни везни
Уговор до: јануара 2019.
