ФК Црвена звезда је октобра давне 1970. године, играла пријатељски сусрет против екипе Напретка, и то у Крушевцу. Утакмица је организована у част ослобођења града. Ми Вас враћамо у прошлост кроз текст Ружице Максимовић јер је тај октобарски дуел по много чему био занимљив. Уживајте…
Вођа пута Звездине експедиције био је Миодраг Петровић Чкаља. Чкаља је као вођа пута у Крушевац стигао својим Пежоом 504, неколико тренутака пре аутобуса у којем су били Звездини играчи. У центру града као да је неко преко разгласне станице објавио његов долазак. Ођедном, деца су почела да трче са свих страна. Људи су се тискали да приђу Чкаљи ближе. Он се храбро држао у гужви. Грлили су га сви који су стигли, подсећали га на дане када су заједно пољанама иза гробља играли фудбал. Љутили су се што чешће не долази у свој родни Крушевац.
– Забога, Чкаља, Крушевљани су вам приредили такав дочек, за фудбалере Црвене звезде нико и не пита, биће љубоморни.
– Немојте да кажете „Крушевљани“. Ја сам Крушевчанин! Морао сам да пожурим напред из два разлога: прво, као вођа пута, показивао сам шоферу пут, а као домаћин – ред је да их овде и дочекам. Штета само што нема Џаје. Видели бисте да би ме он бацио у сазенак.
– Не, сигурно би било обрнуто.
– Кад вам кажем! – Уозбиљио се Чкаља, ставио руку на срце као да хоће да се закуне и строго „професорски“ погледао преко наочара. – Зна се ко је популарнији.
– Ко, реците?
– Није то важно. Главно је да се Џаја и ја пођеднако разумемо у фудбал. Видећете како ћу га данас овде заменити.
Гости су стигли са свих страна. Допутовали су и Италијани из пријатељског града Пистоје, славило се свуда, али је ипак највеселије било на стадиону, где се окупило више од петнаест хиљада Крушевљана и гостију из околних места. Дошли су да виде утакмицу између Напретка и Црвене звезде, али и да поздраве свог љубимца Чкаљу.
Тренер Црвене звезде Миљан Миљанић је ширио руке, смешкао се и рекао:
– Чкаља је веома озбиљно схватио своју дужност. Очекивали смо да ће он све то прихватити као шалу.
– Миљане, немој да се губиш, одох ја да видим какав је терен – жури се Чкаља и уз пут дотерује. Обукао је мало већу црвену тренерку, па се плашио да публика не помисли да се угојио. – Нисам пустио стомак, то изгледа тако због рајфешлуса.
Када се појавио на игралишту, са свих страна се зачуо урнебесан пљесак.
– Напред, Чкаља!
Али, он се и не осврће. Сагиње се, пипа траву, поскакује:
– Мало је терен мекан.
Пре почетка утакмице фото-репортери су замолили Чкаљу да га сликају у Звездином дресу.
– Хоћу, али да будем голман!
Узима лопту, тражи од Дујковића рукавице, изводи прави шут. Сви се смеју, а и Бата Паскаљевић долази да се слика. Фудбалери Црвене звезде истрчали су на терен предвођени Миодрагом Петровићем Чкаљом, уместо Драганом Џајићем. Време је пролазило, беспослени голмани су стајали испред мрежа. Неефикасне навале и једног и другог тима нервирале су гледаоце који су желели да виде барем један гол.
– Дај Боже да неко победи – каже Чкаља. – Иначе, биће пенала, треба неко да добије овај диван пехар. Иако каже да му је свеједно ко ће победити, Чкаља устаје са столице кад је гужва пред Звездиним голом и довикује:
– Скачите, браћо и сестре, немојте да примите гол!
Али, Звезда је примила гол, из слободног ударца. Судија је брзо одсвирао крај.
– Знао сам да ће да изгубе кад имају оваквог вођу пута – уздахнуо је Чкаља, сео у полицијска кола да би могао да се пробије кроз гужву, навукао дежурни осмех на лице и није дошао на заједничку вечеру. У јеловнику није било млека.
