Као што је кроз своју историју имала уникате, ексцентричне ликове, соло играче, оне са “танким” зивцима, звезде, наша Црвена звезда је имала и неколицину оних који су били “тихи хероји” у својим временима, и такви су пронашли пут до срца Звездиних навијача, радећи на терену све што се од њих тражило како би Црвена звезда победила.
Један од таквих је био наш Рајко Жижић…
Рођен 22.01.1955. године у Милошевићима код Никшића, преминуо је 7.08.2003. године у Београду. Након што је репрезентација Југославије освојила прво светско злато у Љубљани, 1970. године тада је већина клинаца пожелела да се бави кошарком.
Међу свим тим дечацима нашао се и Рајко Жижић. Већ са 15 година био је двометраш међу својим вршњацима и као тако изразитог дечака није га било тешко уочити, па га Мирко Минић повео у КК Сутјеску из Никшића да игра кошарку и одмах се својим талентом изборио да наступа за први тим. Рођена сестра Данојла је такође била кошаркашица и она је већ са великим успехом играла у Сарајеву за КК Босна.
Вукашин Вукајловић тадашњи алфа и омега КК Босне из Сарајева је покушао преко сестре да га пребаци у Сарајево да игра за популарне студенте. Поред Босне интересовање за њега показао је и ОКК Београд па је и председник ОКК Београда Сема Трговчевић кренуо у акцију како би довео Рајка. Сестра Данојла је и свему томе одиграла кључну улогу саветовавши га да место Сарајева изабере Београд па је тако Рајко завршио међу популарним клонферима И 1971. године Рајко званично приступа ОКК Београду где је био пуних девет година и забележио за овај клуб 189 прволигашких наступа и постигао је 2.992 поена чиме је постао и седми стрелац свих времена овога клуба.
Након доласка са одслужења војног рока 15.05.1981. године заједно са Зораном Радовићем прелази у редове Црвене звезде. Први званичан наступ у дресу Црвене звезде имао је на куп утакмици 07.09.1981. године против Космаја, а прве поене је постигао такође на куп утакмици 23.09.1981. године против екипе Војводе Степе када је забележио 33 постигнута поена.
Играо је за Црвену звездu пуних 6 година, а свој последњи меч у црвено-белом дресу одиграо је у другој финалној утакмици плеј-офа 21.04.1987. против екипе Партизана. За Црвену звезду је наступао у интервалу 1981-1987 године и у том периоду је одиграо 146 утакмица и постигао 1869 поена.
Био је члан чувене генерације која је по много чему заслуживала много више него што је постигла. Ту је било више „разлога“ зашто је та генерација у којој су играли многи асови волшебно остајала без титула током 80тих година због бројних спорних судијских одлука у то време.
Нажалост, проблеми са коленим су га онемогућили да настави каријеру и након сезоне 1986-87. престаје са активним бављењем кошарке. Од 1984. до 1986. године две сезоне је био у Француској у екипи Ремса.
Са великим успехом је наступао и за репрезентацију Југославије, прво је као кадет освојио 1971. године златну медаљу на првенству Европе а потом и као јуниор освојио две златне медаље на првенствима Европе 1972. у Задру и 1974. године у Орлеану.
За најбољу селекцију Југославије одиграо је 220 уткмица и забележио 1.205 поена. Учествовао је на три Олимпијаде 1976, 1980. и 1984. године где је освојио сребрну медаљу 1976. у Монтреалу, златну медаљу у Москви 1980 године и бронзане медаље 1984. године у Лос Анђелесу. Учествовао је на светским првенствима 1978. године у Манили где је освојио златну медаљу и 1982. године. Три пута је учествовао и на европским првенствима, 1975. године у Београду где осваја златну медаљу, 1979. и 1983. године.
Након играчке каријере опробао се у тренерском послу па је са ОКК Београдом освојио куп Југославије 1993. године. Обављао је и неколико спортских функција а између осталог је био и председник скупштине Црвене звезде.
Нажалост, отишао је прерано и смрт га је затекла на месту директора предузећа Еуробаскет 2005. Сахрањен је у алеји великана на београдском Новом гробљу у присуству неколико хиљада људи који су му одали пошту.
Био је миран, тих, скроман човек и изузетно поштован од стране противника, колега саиграча и целе спортске јавности. Један од најбољих центара које је Црвена звезда имала у својој историји. Рајко је увек играо добро када је било важно, а остао је упамћен по свом чувеном хорогу. Био је и остао љубимац Звездиних навијача.
