На данашњи дан, 29. марта 2008. године са животне сцене сишао је један од највећих мајстора фудбалске игре – Рајко Митић, који је наш клуб имао. Његово височанство, играчка и људска громада је са овог света отишао у легенду.
Од дана оснивања 4. марта 1945. године Црвена звезда је у својим редовима имала посебног човека и играча, који се својим играма, головима и понашањем издвојио од осталих конкурената и поставио на пиједестал фудбала на Балкану.
Рођен је 6. новембра 1922. године и почео је да игра фудбал на ливадама београдског Кошутњака, а наставио је у клубу истог имена, који се такмичио у трећем разреду Београда. У лето 1938. године је постао члан омладинске екипе БСК-а, а касније и првотимац овог некада славног предратног клуба.
Од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био је њен први капитен и потом прва Звездина звезда. У 14 првенствених сезона носио је „црвено-бели“ дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице.
Као капитен, Митић је пет пута предводио „црвено-беле“ кад су освајали титулу првака Југославије: 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године. И у Купу Југославије, Митић је са Црвеном звездом четири пута освајао трофеј: 1948, 1949, 1950. и 1958. године.
После 13 година активног играња, од дреса Црвене звезде опростио се 29. новембра 1958. у финалу Купа против мостарског Вележа (4:0) у Београду. Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, забележио је 59 наступа и за најбољу селекцију дао 32 гола.
Учествовао је на два олимпијска турнира – 1948. у Лондону и 1952. године у Хелсинкију. И оба пута је Југославија освојила сребрну медаљу.
Када је престао да игра, од 1960. до 1966. године као виши спортски тренер налазио се на челу стручног штаба Црвене звезде, крајем 1966. постао је члан Комисије ФСЈ за састав репрезентације. Највећи успех постигао је у Купу нација 1968, на коме је Југославија освојила титулу вицешампиона Европе.
У легенду је отишао 29.марта не успевши да се избори са нарушеним здрављем. Тек тада, како је то уосталом и својствено нашем народу, схватили смо каквог смо човека изгубили. Господин, капитен Звезде и репрезентације Југославије, играч који је самом својом појавом уливао самопоуздање саиграчима, пуних тридесет година, од 1940. до 1970. представљао је најзначајнији симбол фудбала на овим просторима. Неоптерећен славом и новцем постао је миљеник београдске омладине која је након Другог светског рата пришла новом клубу који је представљао реакцију и око себе окупљао тадашњу југословенску авангарду.
Фудбалски свет са свих меридијана, затечен, дирнут и искрено ожалошћен, сиромашнији је за великог аса, непоновљивог Рајка Митића. Рајко Митић није био само наша легенда и спортски понос, већ и јединствени херој фудбалског света. Тако су га доживљавали Енглези и Французи, Руси и Италијани, Мађари и Шпанци, али и Бразилци и Аргентинци, сви који цене личност и достојанство, можда највећег џентлмена у копачкама свих времена, човека који је у сваком тренутку свог живота зрачио скромношћу, толеранцијом, стрпљивошћу, храброшћу, мирноћом и, надасве, високим моралом, који је исказивао и доказивао на себи својствен начин.
