Кроз последњу деценију 20. века Црвена звезде је извојевала бројне победе и доносила радост навијачима. Један од дражих пехара за све звездаше јесте трофеј намењен победнику Купа СР Југославије који смо освојили након бољег извођења једанаестераца против вечитог ривала 1993. године на Маракани.
По тадашњим пропозицијама такмичења за пехар екипе су се бориле кроз двомеч. У првој утакмици одиграној на стадиону вечитог ривала, славио је домаћин минималним резултатом. Знали су црвено-бели, тада предвођени од стране Милана Живадиновића, да ће утакмица на Маракани бити преломна.
На трибинама нашег највећег стадиона није било столица, а исте су преправили навијачи. Према процени 75 хиљада навијача пратило је окршај Црвене звезде и Партизана у директној борби за трофеј.
– Живадиновић је био тренер и били смо сјајно психолошки припремљени. Драган Џајић је стално био са нама и мислим да је то њему једна од најдражих победа. Док сам играо у Црвеној звезди имали смо позитиван скор у мечевима са вечитим ривалом. Екипа која је играла финале купа 1993. године на неки начин није поштована, али било је тешко после великих звезда из генерације 1991. Међутим, касније су сви играчи из тог финала показали током каријера да су добри играчи – присећа се актер утакмице Александар Кристић.
Наш тим је са већом жељом ушао у меч, жељан да донесе славу и успех Звездиној армији навијача. Офанзиву нашег клуба је отворио Анте Дробљак када се нашао у ситуацији један на један са чуваром мреже вечитог ривала унутар казненог простора, али није успео да погоди. Иако су мреже мировале после првих 45 минута, наш клуб је са истом филозофијом стартовао друго полувреме.
На почетку другог дела игре, водећем голу нашег клуба је претходио продор Александра Кристића, након кога је уследила спорна ситуација унутар шеснаестерца противника чиме смо најавили тоталну иницијативу. У 50. минуту утакмице Црвена звезда је стигла до предности голом Дробњака, који је показао спретност након центаршута Видаковића из слободног ударца када је главом послао лопту у мрежу. Нажалост, нападач нашег тима и уједно стрелац јединог гола на мечу је зарадио другу јавну опомену, а потом и искључење средином другог дела игре.
Међутим, и са играчем мање Звезда је била бољи ривал против искусног састава вечитог ривала. У самом финишу сусрета шеф стручног штаба Црвене звезде је извршио кључну измену када је у игру увео резервног голмана Марка Симеуновића уместо чувеног Звонка Милојевића.
– Нама је то био план, али нисам то тада знао. Тек после сам чуо од Милојевића и Симеуновића да су се договорили да уколико дође до пенала да се замене. После тренинга смо често шутирали једанаестерце и тада се видело да је Симеуновић одличан. Такође, врло добро је шутирао пенале. Била је то сјајна прилика за њега и одлична измена. На крају је Симеуновић одбранио пенал Мијатовићу, а постигао је последњи гол у петој серији.
Како је крајњи резултат након двомеча гласио 1:1, приступило се извођењу једанаестераца. Пенале за наш клуб су изводили и редом погађали Илија Ивић, Ристо Видаковић, Горан Василијевић и Митко Стојковски. У последној серији при скору 4:4, пенал који је извео Предраг Мијатовић је прочитао и зауставио Милан Симеуновић, а потом је голман Црвене звезде изузетно снажним ударцем матирао Пандуровића. Уследило је велико славље на Маракани, а наш клуб је освојио Куп Југославије у сезони 1992/1993.
– Звезда је пре тога две године у мају месецу 1991. године у Барију освојила трофеј намењен победнику Лиге шампиона. Тада су ти пенали поново долазили и могу да замислим какав су притисак имали наши играчи који су шутирали. Међутим, ми смо погодили свих пет једанаестераца. После славље на северу, сећам се да сам остао без дреса – закључио је уз осмех Кристић.
Састав Црвене звезде: Милојевић (Симеуновић), Видаковић, Божовић, Стојковски, Кристић, Василијевић, Аџић, Момчиловић, Масловар (Петковић), Дробњак, Ивић.
Тренер:
Милан Живадиновић
