Данашњи студио „Звезда ТВ-а“, у ком је био гост Немања Милуновић почео је нешто опуштеније, па је екипа наше телевизије похвалила стајлинг дефанзивца, уз опаску да се подмладио, алудирајући на нову фризуру, али и надимак Ђед.
– Фризуру сам средио, па сам мало млађи, али хвала на комплименту. Дуго ми нико није рекао да сам се подмладио – уз осмех је почео Милуновић.
Вратио се дефанзивац у тренажни процес, иако се мучио са прехладом.
– Припреме су такве да се увек много ради, с тим да сам био прехлађен, па сам три дана одсуствовао са тренинга и то ме је више уморило него да сам био са саиграчима. Но, сада је све у најбољем реду, данас сам тренирао. Битно је да се добро ради и да се сјајно спремимо, тако да не журимо нигде, већ идемо корак по корак, за то служе припреме. Тешко ми је пало то што сам се прехладио… Кад си на припремама и кад си усмерен на тренинге, имаш устаљен ритам, а мораш да будеш везан за кревет… Ни на оброке нисам излазио два дана, доносили ми их у собу, тако да мислим да је боравак у четири зида најгоре нешто што може да се деси човеку. На крају сам изнео бицикл, уз помоћ физиотерапеута Васојевића и Јовановића, па сам бар мало био са саиграчима. Пријало је, јер сви смо ту за добробит Црвене звезде и нормално је да је све лакше кад је позитивна атмосфера, смех и другарство. Из тих ствари се рађају успеси, тако да је и та ситуација показатељ тимског рада.
Значио је јучерашњи слободан дан.
– Битно је за психу, али наравно и за мишиће да мало одмориш. Кад си фокусиран на тренинга и радиш два пута дневно са устаљеним ритмом доручак-тренинг-ручак-тренинг-вечера-спавање, онда прија слободан дан, да мало промениш. Иако смо затоврени у хотелу, значи доста када мало заборавиш уобичајне обавезе.
Припреме нису лаке, али Звездини првотимци су професионалци.
– У суштини све је исто кад су припреме у питању, с тим да има корекција и измена у зависности од стручног штаба и тренера, но, свесни смо да мора да се трпи и ради. Циљ је да се максимални лимит помери, за наше добро, и свесни смо тога, јер смо професионалци и прошли кроз велики број припрема. Далеко од тога да је лако, али теже је на психичкој него на физичкој бази.
Раздвојеност од породице најтеже пада Милуновићу када су припреме у питању.
– Тешко је бити раздвојен од породице и тог живота, али не разликује се то пуно ни када је сезона у току. Имамо две утакмице недељно, па онда припреме за меч, па дан пред сусрет је карантин, одвојиш се и тад, тако да смо се већ навикли, иако нам то фали. Навикао сам се и на припреме, али опет одвојеност од породице је тешка.
Дефанзивац из Чачка је него кога често апострофирају као главног саветодавца за млађе играче међу искуснијима.
– Причам мало са млађим играчима – Лековићем, Мијатовићем и Митуљикићем, па се присећам какав сам ја био у њиховим годинама, апропо исхране рецимо. Мислим да сам могао било шта да поједем и да одиграм утакмицу, ништа ми није сметало, али што си старији, све више мораш да водиш рачуна о режиму живота, спавању, изласцима, друштву. Доста више се одржава на тело и много више времена је потребно да се организам опорави. Управо зато је поента припрема да се одвојис од устаљених режима и посветиш тренингу и фудбалу и нисмо то ми смислили, него неко паметнији од нас.
Повукао је паралелу из дана када је он био на припремама као омладинац.
– Доста се разликује ситуација некад и сад. Звезда на сву срећу има сјајне таленте које окупља, али мислим да је генерално оскудација с тим. Кад сам одрастао, нисмо имали времена ни за шта осим за игралиште. Основе фудбала научиш у школском дворишту, па тек онда то усавршаваш код тренера. Нико се није родио с тим, већ колико се посветиш, толико ће и да ти се врати. Прве фудбалске кораке сам правио још у основној школи после часова на терену, играо са другарима, правили турнире, надметали се међу одељењима. У том узрасту сам био неумољив, у стању да играм фудбал и пре и после школе, па да и тренирам и одиграм турнир ако треба до касно увече. Све је могло… Тако да ми је утисак да смо се много више давали фудбалу него што то деца чине данас.
Баланс у екипи је најважнији.
– Свакако има надметања, увек је и било. Ми старији желимо да покажемо да можемо, те да пренесемо искуство које имамо, а они да демонстрирају да су у стању да испрате наш ритам. Драго ми је што све ове године парирамо једни другима у свему, јер је баланс између младости и искуства најбитнији. Не можемо ми цео живот да играмо фудбал, а не може ни на њима да остане све. Звезда има одличне таленте, из године у годину се то показује и само је битно да се посвете фудбалу и да слушају тренере, јер су све то врхунски играчи у најави.
Звезда је у првом пријатељском мечу савладала Лехију са 3:1.
– Нема пријатељских утакмица у Звезди, јер смо навикли навијаче на победе. Битно је да се игра добро и победи, тако да сам задовољан. Битно је и кроз утакмице да се гради победнички менталитет. Тешко пада кад се изгуби и на пријатељској утакмици, са психолошке стране, онда треба да се враћаш и из тога. Тако да, свака утакмица је битна – и психички и физички. Гледајући са стране, биле су измешане екипе, чак 24 фудбалера је заиграло, тако да је то добро изгледало.
Није тајна да је Милуновићев миљеник у екипи млади Страхиња Ераковић.
– Причам о Ераковићу две године. Сад је већ бољи од Маркињоса. Драго ми је да је показао и доказао ко је, желим му сву срећу и да га здравље служи.
Да Звездина одбрана даје сигурност нападу, јасно је као дан, као и то да је Милуновић један од кључних играча у томе.
– Више волим кад о мени други причају. Једино што могу да обећам је да ћу увек давати максимум на терену и ван, да ћу бодрити саиграче, бити им потпора и сигурност, заједно са осталима из одбране, и наравно голманима. Трудимо се увек да наша мрежа сачувана, као и да дамо потпору офанзивцима за што више погодака.
Свака утакмица има значаја за високог дефанзивца.
– Више волим да играм утакмице на припремама, него да тренирам, и не доживљавам то као одрађивање посла. Увек има значај, свака утакмица, мора да постоји мотив за доказивање. Играмо са екипама из других земаља, па је увек занимљиво да се упроредимо са играчима, са првенством. Мерили смо снаге са Шахтјором и Лудогорецом, екипама из Аустрије и Словеније, околних земаља и прија ти да пробаш себе у том смислу. Још занимљивије је кад физички ниси на врхунцу, па да видиш како можеш да парираш ако ниси максимално спреман, како психички то изнесеш, колико ти значи искуство. Тако да, више волим да играм него да тренирам, као и сви.
Прија му рад са лоптом који је заштитни знак припрема тренера Милоша Милојевића.
– Сваки тренер има своју ноту коју даје припремама и зна на шта се базира, али свиђа ми се што радимо са лоптом кроз игрице. Није ми тешко да трчим за лоптом, ал не волим на суво, то ме убија. Ретко ко то воли.
За Милуновића – ништа лепше од добре кафе.
– Добра кафа је моје слободно време. Седнемо на рецепцију, мало заборавимо на фудбал и причамо, али кафа ми је једна од најважнијих споредних ствари у животу. Нема ни толико времена за одмор, иако људи вероватно мисле да ми уживамо по плажама – није тако. Гледамо да се одморимо, одрадимо терапију и спремимо за следећи тренинг. Увече што имамо два сата пред спавање, то нам је, причамо, шалимо се, играмо друштвене игре.
Милуновић је, осим саветодавац, и један од најважнијих за атмосферу у тиму, тврде саиграчи.
– Кажу да ћу да се искварим, ако ме буду хвалили, али чим саиграчи то истичу, вероватно је тачно. Очекује се од мене, и кад треба и кад не треба, да ствари окренем на шалу, али битно је да не претерујемо у томе. Код свих тренера се зна кад може да се шали, кад не, и не прелазим ту границу. Мора да буде јасно кад се озбиљно ради, а кад има луфта за шалу. Код нас је атмосфера одлична, већина играча сваку шалу испрати доскочицама, па се надовезујемо.
Рубрика „Занимљива питања“, овог пута је прописно забавила Немању Милуновића.
Можеш ли да објасниш ривалитет Чачка и Ужица?
– Борац Чачак – Слобода Ужице, то је то.
Из Бате Борисва сте заједно дошли ти и Иванић, ко је кога наговарао?
– Па ко је дошао први? Наговарао сам ја њега и у Бате да дође. Имамо интерну шалу, кад сам потписао за Алању, Мића се нашалио и рекао да зна који му је следећи клуб, јер где год да кренем, и он је ту. Причали смо око доласка у Звезду, тражио сам и његово мишљење, дуго смо играли заједно, значи ми какав став има о нечему, не само у фудбалу, већ и приватно. Он је мој пријатељ за цео живот.
Сећаш ли се који си број носио кад си тек дошао у Звезду?
– Сећам се да 19 није био слободан, па сам узео 25, ето сад га Ераковић носи. Не верујем да је због мене узео, свако има лични разлог, а о томе ретко причамо.
Због чега број 19?
– Доста добрих ствари у животу ми се десило кад сам почео да носим број 19.
И за Звезду и за Бате си постигао 16 голова, хоће ли се то променити убрзо?
– Даће Бог. Мени је главни задатак да чувам гол, али свако воли да се упише у стрелце и драго ми је што сам двоцифрен. Сваки играч, па чак и голман, воли да постигне гол. Сигуран сам да и Борјан воли и да шутне пенал и да се упише у стрелце. И кад сам био клинац, постигнеш гол и то је најлепши осећај, баш има неку драж.
Познајеш ли глумца Немању Милуновића?
– Познајем, он ми је брат, чини ми се друго или треће колено. Упознали смо се као клинци на свадби, наши родитељи се знали, али нас двојица и не баш. Међутим, прошло је од тога доста и он се мени јавио на друштвеној мрежи, рекао да ми је брат, да ме прати у Лучанима и слично. Мислио сам да се човек шали, нисам повезао. Није ми било тешко, спустим се ја са спрата, питам родитеље, и они кажу да ми је то брат. Од тад смо кренули причу и ево и сад се чујемо и дружимо, често и седнемо на кафу у Београду.
Да ли ћеш и ти постати глумац?
– Тешко, пре ће брат да постане фудбалер. Шалу на страну, али он баш воли фудбал, одрастао је с Борјаном, после се та прича још ширила…
И овог пута су наши навијачи у рубрици „Ви питате“, били и више него креативни.
Кад си био мали, за кога си желео да заиграш?
– За Црвену звезду и Барселону. Битнији сан се остварио. Први фудбал у насељу кад смо играли, била је та подела на Звезду и Партизан, изабрао сам страну и сан се остварио.
Ко ти је цимер на припремама?
– Сам сам у соби тренутно.
Да ниси фудбалер, чиме би се бавио?
– Нећу брату да крадем професију и кажем глумом. Завршио сам средњу школу за електротехничара рачунара, тако да бих се можда у тој сфери снашао.
Која је прва позиција на којој си играо кад си почео да тренираш фудбал?
– Као и сви, на првом тренингу сам трчао за лоптом и дао доста голова, али сам се нервирао и кад га примимо, и трчао назад. Онда ми је тренер рекао да с обзиром да се нервирам кад примимо гол – треба да играм назад, тако је и остало. Играо сам и задњег везног, али углавном штопера.
Ко ти је омиљени саиграч и с ким би волео у будућности да делиш свлачионицу?
– Уф наљутиће се неко, али рећи ћу Мићко… Мислим на Иванића, али ето може и Мијаиловић, дакле оба Мићка. Има врхунских момака у Звезди, прави пријатељи и саиграчи.
Какав је осећај дати гол у Лиги шампиона?
– Као клинац замишљаш себе да играш Лигу шампиона или Светско првенство, шта би ти радио кад би био ту. Онда чујеш химну, изазове ти то емоцију, цео се најежиш, а онда још и кад постигнеш гол и знаш да си нечему допринео. Импонује ти што си актер, још више кад постигнеш гол који је битан, као мој против Олимпијакоса… Али увек причам, само нек буде голова и радости, а ко ће да буде стрелац је мање битно – подвукао је Милуновић.
