У шестом делу опширног интервјуа који је Миха дао у емисији „Легенде Маракане“ на Звезда ТВ-у, доносимо вам приче о пријатељству са Дејаном Станковићем, али и сазнајемо да је једина неостварена жеља легендарног аса била да седне на клупу своје Црвене звезде.
– Сећам се да смо Деки и ја у исто време потписали за Лацио, а да је мене звао тим менаџер и рекао да се чујем са њим како бисмо заједно дошли на припреме. И зовем га, нисмо се ни знали добро и јави се његова супруга Ана, а ја се представим и она му да телефон, а он убеђен да је нека шала у питању. После ми Деки прича кад је узео слушалицу и чуо да сам ја, одмах је скочио на ноге и стао мирно. И кад је дошао у Лацио, ја сам био пушач, а и он је, само то ником није показивао. Седимо у соби, ја пушим цигарету, и видим њега како све мирише. После десетак дана, пита он мене да ли може да запали и ја га наравно пустим. Али то је тај респект, он 10 дана није хтео да запали цигару, нити имао храбрости да ме пита, јер се нисмо знали добро. После тога, цимери у Лацију, крстио је моје дете, ја његову децу. Гледам га као млађег брата. Он је део моје породице, његова жена, деца. Имам мог брата, Тањгу и Декија, и то је то – почео је Михајловић.
Након што је Звезда изразила жељу да доведе Станковића за тренера, уследила је консултација са кумом.
– Звао је да ме пита, али сам му одмах рекао да Звезда не може да се одбије, јер од тога боље не може. Био је помоћни тренер прво, звао сам га дође и буде део мог стручног штаба годину дана, да уђе у посао и учи, али он тад није имао јасну идеју где се види. А онда је звала Звезда, а то се не одбија. Не можеш да изгубиш ништа, а навијач си Звезде и имаш обавезу више. У том трентку, Милојевић је отишао, тренер са добим резултатима… Рекао сам му да ће првенство реално да освоји, али да у Европи треба да направи разлику. Нема боље школе од тога, и то знам и као неко ко је тренирао репрезентацију Србије. Знам то, и зато се никад не бих вратио на клупу Србије. Е у Звезди је још горе, али то је школа и ако прођеш, можеш да тренираш кога хоћеш. Видим да му добро иде, нервозан је понекад, али то временом долази. Причамо о фудбалу, свему, некад ме пита за савет, некад му сам кажем, уосталом тако сам и ја с Манћинијем.
Када играш или тренираш клуб који волиш, имаш додатну обавезу.
– Деки је навијач Звезде, као и ја, и онда је тешко да се контролишу емоције. Ако Звезди иде лоше, он први пати због тога, али много воли клуб, играче и навијаче, то сви знају, он то увек показује. Кад играш или тренираш клуб који волиш, имаш дуплу и моралну обавезу. Овако, тренираш ти у Болоњи, али није то то, ако иде добро – добро је, ако не иде – нађеш нови клуб, али ово је другачије. Имао сам то кад сам био селектор Србије. Хтео би све да направиш, али у Србији има мало људи који би да мењају, а много оних којима одговора да ствари не буду сјајне. Кад сам то схватио – отишао сам. Све жеље сам испунио, осим једне, да будем тренер Звезде и освојим нешто, чиме бих дефинитивно затворио фудбалски клуб. Нека остане Деки 10 година, па ћу ја да дођем.
Осврнуо се Михајловић и на добре резултате које Звезда постиже у претходним годинама.
– Ми сви овде знамо шта је Звезда, али тек кад одеш у иностранство видиш колико је Звезда велики клуб и какво поштовање имамо због свега што смо урадили. Тренутно, Звезда има сјајне резултате у Европи, додуше не као кад је моја генерација играла, али опет, кад кажеш Звезда, то се зна и један је од највећих клубова на Старом континенту, по традицији, играчима, титулама. Има велико поштовање, можда чак и више у иностранству него у Србији, али ми смо такви људи. Више нас цене у туђини него код куће, мени се то дешавало, зато и кажем да ми је такав осећај.
Рад са младим играчима је изузетно важан.
– Видим да Звезда сваке године игра Европу. Треба да се улаже у играче, поготово у младе, јер клуб живи од тога. Ту грешку су направили у Италији. Када сам као играч био тамо, била су два странца која праве разлику, а онда су кренли да доводе на све стране и да запостављају децу из клуба. Бар да праве разлику, а не праве. Звезда може себи да дозволи да ради са младима, да убацује играче из омладинског погона. Данас то сви раде. Покушавају да доводе талентоване играче, дају им шансу, види се то у Шпанији или Немачкој, и клубови од тога живе, а и теби је сатисфакција кад видиш свог играча како стасава. Код мене у Болоњи су чак 22 играча дебитовала, а најмлађи имао 15 година и 280 дана. Ту је и пример Томијасуа који је доведен за шест, а продат Арсеналу за 25 милиона. И није он једини, јер је било понуда за још играча, али се нисам сложио да иду. Мени је задовољство као тренера и да видим Донаруму који је код мене са 16 година бранио. Тиме се доноси и клубу, јер се од продаје играча заради новац и тако може да се ради и у Србији. Мање су цене, али може. Међутим, треба да имаш подршку од клуба, да знаш који је циљ и да у складу с тим правиш план.
Михина једина неостварена фудбалска жеља била је да седне на клупу Црвене звезде.
– Желим да Звезда у наредних 10 година буде стално у Европи, да освоји Суперлигу сваки пут, а онда кад ја дођем, да освојимо нешто и у Европи, да стално идемо на боље. Увек тако мораш да мислиш у животу, да нађеш виши циљ. Као играч сам освајао трофеје са Звездом, сад је још остало да то учиним као тренер – рекао је Михајловић.
