У петом делу опширног интервјуа који је Миха дао у емисији „Легенде Маракане“ за Звезда ТВ, присетио се и каријере после Звезде, ратова које је прошао, али и још једном поновио колико воли свој клуб.
– Да смо остали на окупу или још боље, да смо играли утакмице у Београду, били би поново у финалу Купа европских шампиона, уместо Сампдорије или Барселоне, сигурно. Све утакмице смо играли у Сегедину, Софији, није то исто као на Маракани. Против Сампдорије смо у Софији изгубили 1:3, а на Маракани од њих не би изгубили никад, нема теорије, иако су били добри. Да није било ембарга, не би ни отишли неки играчи и сигуран сам да би дошли до финала. Имали смо сјајну екипу, пуну самопоуздања услед освајања КЕШ-а, али нам је фалила Маракана. Кад си на Маракани, па чујеш навијаче, буку… Мени не буде свеједно, а то су моји навијачи, а камоли овима са стране – рекао је Михајловић.
Желео је да остане у Звезди, уживао је…
– Нисам желео да идем из Звезде, био сам годину и по дана ту, а имао четворогодишњи уговор. Лепо ми је било, сви су ме волели и стварно нисам хтео да идем. Међутим, причао сам са Цвелетом који ми је рекао да првенство неће бити квалитетно као пре, да нема Европе и да ће цена само да ми пада, тако да ме је наговорио да одем, иначе не бих. У Звезди сам имао све што ми треба. Јесте да сам у Италији зарађивао више новца, али није то то.
Ипак, уместо Јувентуса, потписао је за Рому.
– Имао сам договор да одем у Јувентус код Трапатонија, али је Бошков дошао у Рому и размишљао сам да је боље да одем тамо, јер га знам. Италија је тад имала најбољу лигу на свету и одувек ми је била жеља да играм тамо. Ни Шпанија, ни Енглеска, него Италија, иако су ме и од тамо звали. Можда сам погрешио што сам отишао у Рому уместо у Јувентус, али био сам млад, нисам знао језик и гледао сам је боље да имам човека уз себе ког познајем. Нема сумње да је Италија деведесетих година прошлог века била најквалитетнија лига на свету.
Начин Михиног гледања на живот показује његов карактер, јер је и из најгорих ствари успевао да извуче нешто добро.
– Прошао сам два рата. Моја кућа у Борову је прва срушена у рату деведесетих, а после и то бомбардовање. Када прођеш све то… Свако од нас има своје проблеме и мисли да су највећи, али када бринеш и не знаш да ли су ти родитељи и брат живи, шта ће се десити сутра… То су прави проблеми. Тих година сам једва чекао да изађем на терен и тренирам, јер само у тим тренуцима нисам размишљао о ономе што може да се деси мојој породици. Желео сам да утакмице трају 24 сата, јер проблем је увек настајао када дођем кући. Гледам ЦНН, видим авиони да крећу и јављам мами да се сакрију, јер ће да нас бомбрадују. Па и кад је био рат, док нису дошли код мене у Београд. Међутим, из негативног увек хоћу да извучем позитивно, па сам током првог рата освојио Куп европских шампиона, а за време бомбрардовања постао првак Италије. Кад год је било тешко, давао сам максимум на терену и на тај начин компензовао све. Увек сам био мотивисан, без обзира на проблеме. Нисам никада желео да поклекнем. И кад имам проблем, борим се, излазим и дајем још више. И кад сам се разболео, давао сам максимум.
Против Звезде као играч Лација – није желео да игра…
– Како ја да играм против Звезде? Против Партизана сам наравно играо, али против Звезде не могу. Заправо могу ако треба да дам аутогол или направим пенал, то могу.
Љубав звездаша према Михи је увек била огромна.
– Никад нећу заборавити кад сам био у болници, транспарент који су навијачи раширили пред једну европску утакмицу. Послали су ми поруку да су уз мене, да сам борац за њих, скандирали пар минута – Синиша победи. Био сам у болници и плакао као мало дете.
Имала је прилике генерација из Барија да поново подигне трофеј и прошета почасни круг 2018. године на Маракани.
– Дејо и ја смо носили пехар, а ту сви бивши играчи, пун стадион. То је Звезда и то не може да се објасни. Без обзира што је прошло више од 30 година, када се тако нешто постигне, људи те поштују, цене и воле и нема веће радости од наше што је то тако. Тај резултат остаје стално, као и то да је Звезда код мене увек у срцу – рекао је Михајловић.
