Црвена звезда је гостовала у Крупњу против домаћег Рађевца поводом стогодишњице постојања клуба, а петорица талентованих бисера је добило позив од Милоша Милојевића да отпутује са екипом и заигра за сениорски тим нашег клуба. Реч је о Стефану Маринковићу, Алексеју Вукичевићу, Луки Стојсављевићу, Немањи Видојевићу и Борису Матићу.
Стефан Маринковић као најискуснији међу одабранима, имао је већ прилику да буде део сениорског тима Црвене звезде, с обзиром да је путовао на претходне зимске припреме. Рођен је 2005. године, у Звезди је од петлића и репрезентативни је голман, а о његовом „рефлексу“ и игри ногом се прича широм Европе.
– Може се рећи да сам посаветовао другаре, јер сам нешто искуснији, али генерално, сви знамо шта се од нас очекује у Звезди. Нема ту разлике у приступу, ни када се игра за омладинце, ни за први тим. Срећан сам што сам добио прилику да браним, и морам да истакнем да ми сваки тренинг са првим тимом и Црвене звезде, али и Графичара изузетно значи. Имам прилику да радим са врхунским голманима и сигуран сам да ћу искористити шансу када је будем добио.
Алексеј Вукичевић је Маринковићев „класић“, такође је рођен 2005. године, али у Сомбору, а у наш клуб дошао је у пиониорском узрасту. Иако увек голгетерски расположен, свој мир нашао је у одбрани, премда неретко у тиму Зорана Рендулића игра и на средини терена. Изузетно лаганог корака и готово без грешке и „кикса“ у свом дугачком стажу у Звезди.
– Баш сам био срећан када ми је саопштено да ћу путовати са екипом у Крупањ. Сваком играчу који стасава на теренима иза југа Маракане је то сан, да заигра за први тим. Ушао сам с клупе, у глави сам био опуштен, као и увек што сам на терену и желео сам само да испуним очекивања која су постављена пред мене. Захвалио бих се и стручном штабу на позиву, заувек ћу памтити ову утакмицу.
Лука Стојсављевић је такође рођен 2005. године, и у Звезди је још од првих тренинга када се формирала селекција, премда је у родној Батајници почео да шутира лопту. Дефиниција „вингера“ у сваком смислу те речи, с обзиром да покрива читаву леву страну, те да му није страно да погађа, али и испуњава дефанзивне задатке. Не само да је добио прилику да заигра, већ је и стартовао за први тим Црвене звезде.
– Звездаш сам, тако да сам изузетно срећан што сам имао прилику да заиграм са играчима које гледам са трибине и то још као стартер. Велико је ово искуство за мене и генерално ми је изузетно драго што добре игре које пружам у омладицнима не пролазе незапажено. Наставићу да радим и да спремно чекам следећи позив првог тима.
Немања Видојевић је као и Стојсављевић од старта меча добио прилику да заигра, а опет слично Вукичевићу, реч је о изузетно поливалентном фудбалеру, с тим да је он рођен 2004. године у Чачку. Може да игра и у средини, али и у одбрани, а квалитети као што су преглед игре којег би се постиделе и многе „десетке“, те хируршки прецизна дуга лопта, али и фудбалска интелигенција, Видојевића чине незамењивим у Рендулићевом тиму.
– Цео живот сам сањао о томе да заиграм за први тим Звезде и сада ми се то остварило. Не могу речима да опишем узбуђене које сам доживео када ми је речено да ћу стартовати, али не планирам да се тиме задовољим. Желим да наставим да пружам добре партије у омладинцима и да заиграм за Звезду и у званичној утакмици.
Борис Матић је неко ко је у Звезди такође још од петлићког узраста, рођен је 2004. године и добро памти „шљаку“ на којој је Тома Милићевић селектирао талентоване дечаке. Ако би морали да га опишемо једном речју, онда је то – универзалац, јер нема коју позицију није покрио код Рендулића ове јесени. Миран и тих, али увек насмејан и спреман да својој брзином намучи ривале.
– Као неко ко је од главе до пете Звездино дете, све што могу да кажем је да сам овим испунио сан. Срећан сам и што сам на свом примеру показао да се труд и рад увек исплате, јер сам у једном тренутку имао мању минутажу у омладинцима, али нисам одустајао. Оно што могу сад да кажем је да ми је ово мотив да још више тренирам и радим.
