Након најуспешније сезоне у историји Црвене звезде када је наша екипа освојила Куп европских шампиона, уследила је сезона 1991/92, у којој су наши првотимци покушали да одбране титулу европског првака и освоје звање шампиона света. Ова сезона је била последња пре реорганизације највећег клупског такмичења старог континента и промене назива у УЕФА Лига Шампиона.
Систем такмичења у Купу европских шампиона у сезони 1991/92 разликовао се у односу на претходне године. Тимови су првобитно пролазили кроз две рунде квалификација, а затим је осам квалификованих клубова подељено у две групе. Победници група играли су финале у ком су се борили за трон европског фудбала. Због ратног стања у Југославији, наша екипа није могла да игра домаће утакмице на Маракани, што је био велики хендикеп за црвено-беле.
Црвена звезда је у поход на одбрану титуле европског првака започела у првом колу квалификација против северноирске екипе Портдаун. Разлика у квалитету ове две екипе била је јасна и Звезда је била велики фаворит у овом двомечу. Наш тим био је формални домаћин у првом сусрету, који је игран 17. септембра 1991. године, на градском стадиону у Сегедину. Повели су црвено-бели већ у 15. минуту меча, голом Мирослава Тањге, а до краја полувремена та предност је удвостручена, поготком Владе Стошића у 37. минуту. Други део игре обележио је Синиша Михајловић, који је у свом стилу, постигао два сјајна гола, оба из слободних удараца из велике даљине, у 77. и 85. минуту и тако донео Звезди победу од 4:0. Реванш утакмица била је налик првој утакмици, пошто су наши фудбалери поново лако савладали противника. Милорад Ратковић начео је мрежу домаћих у 19. минуту, а Дарко Панчев је у 38. донео вођство од 2:0. Други гол на утакмици Ратковић је постигао у 59. минуту, док је тачку на овај двомеч ставио Радиновић три минута пре краја сусрета.
Након доминације у првом колу, наредни противник нашег клуба био је Аполон Лимасол, тим са Кипра. Поново је прва утакмица играна у Сегедину, 23. октобра 1991. године. Панчев је затресао мрежу Аполона већ у 15. минуту, али је изједначење стигло 4 минута пре краја првог полувремена, а стрелац је био Птак. У другом делу меча Звезда је преузела потпуну контролу над противником и головима Владана Лукића у 71. и Дејана Савићевића у 83. минуту, дошла до победе од 3:1. Реванш је одигран две недеље касније, поново је победник одлучен у других 45 минута. У 47. минуту Савићевић је донео вођство нашем тиму, а Лукић је ту предност удвостручио осам минута пре краја сусрета. Звездини фудбалери су победом у укупном резултату од 5:1 обезбедили пласман у групну фазу Купа европских шампиона.
Ипак, пре групне фазе играна је утакмица Суперкупа Европе, у којој су се састали активни освајачи Купа европских шампиона и Купа победника купова, Црвена звезда и Манчестер Јунајтед. Првобитно је одређено да се играју два меча, али због сукоба у Југославији, Јунајтед је одбио да игра у Београду. УЕФА је одлучила да се одигра само једна утакмица, и то на Олд Трафорду, стадиону Манчестер Јунајтеда, 19. новембра 1991. године. Голом Маклера у 67. минуту сусрета, Манчестер је славио, и тако спречио Црвену звезду да дође до новог европског трофеја.
Звезду је чекала борба за још једну велику титулу, можда и највећу. Интерконтинентални куп представљао је сусрет активних шампиона старог континента и освајача Копа Либертадореса, односно шампиона Јужне Америка. Противник наше екипе у Интерконтиненталном купу био је Коло-коло, чилеански тим. Утакмица је играна осмог децембра 1991. године у Токију. Југовић, који касније проглашен за играча утакмице, постигао је два гола, у 19. и 57. минуту. Дарко Панчев ставио је тачку на овај меч у 72. минуту сусрета, и тако је Црвена звезда постала шампион света!
Вратимо се Купу европских шампиона. Наша екипа била је у групи А, у којој су се још нашли Сампдориа, Андерлехт и Панатинаикос. Звезда је отпочела групну фазу утакмицом у гостима, против италијанске екипе Сампдорије, 27. новембра 1991. године. Повели су домаћи у 7. минуту аутоголом Саше Недељковића, а коначан резултат поставио је Виали у 73. минуту, и тако нанео пораз црвено-белима у првој утакмици групне фазе.
У Будимпешти, Звезда је била формални домаћин, када се 12. децембра, састала са екипом Андерлехта. У, до самог краја, врло неизвесној утакмици, црвено-бели су уписали прву победу у групи. Ратковић је започео голеаду у 19. минуту меча, а гости су узвартили голом Ламптија у 33. минуту. Белгијски тим дошао је до вођства након сат времена игре када је мрежу затресао Нилис, али је ново изједначење стигло већ осам минута касније, пошто је Ивић постигао нови погодак за наш тим. Три минута пре краја утакмице, преокрет је донео Дарко Панчев. У тадашњем издању КЕШ-а победа је доносила два бода.
У Атини, на Звездин рођендан, 4. марта 1992. године, наши фудбалери састали су се са екипом Панатинаикоса. Поново је Дарко Панчев био главни актер у победи црвено-белих, пошто је головима у 70. и 86. минуту изборио нову победу за Црвену звезду. Две недеље касније састали су се исти тимови, али на стадиону Васил Левски, у Софији. Овог пута, Синиша Михајловић је донео славље нашим фудбалерима, када је са беле тачке у 53. минуту постигао једини погодак на мечу и донео ново славље Црвеној звезди.
Наредни меч такође је игран у Софији, а противник наших играча поново су били фудбалери Сампдорије. Повели су наши момци у 19. минуту утакмице преко Синише Михајловића, али је у наставку уследио преокрет. Прво је Катанец изједначио резултат у 34. минуту, а Италијани су дошли до вођства седам минута касније, након аутогола Васиљевића. Манћини је затресао мрежу у 76. минуту сусрета и поставио коначан резултат од 3:1 у корист гостију.
У последњој утакмици групне фазе КЕШ-а, црвено-бели су гостовали Андерлехту, и нашим фудбалерима била је неопходна победа за пролазак у финале. Утакмица између ове две екипе поново је била неизвесна, али је овог пута исход био другачији. Оливеира је голом већ у трећем минуту најавио спектакуларан меч, али изједначење је виђено још брже, када је Панчев у шестом минуту постигао први гол за црвено-беле. Ипак, Андерлехт је отишао на паузу између два полувремена са предношћу, пошто је Босман у 44. минуту затресао мрежу наше екипе. Славиша Чула је десет минута пре краја поново поравнао резултат, и дао наду фудбалерима и навијачима Звезде да постоји шанса за финале Купа европских шампиона. Нажалост, снови су срушени у 83. минуту када је Дегрис постигао последњи погодак на мечу и поставио коначан резултат од 3:2 за домаће. На крају, Звезда се нашла на другој позицији групне фазе, са два бода заостатка за Сампдоријом. Ова сјајна генерација била је надомак одбране европске титуле, али стање у домовини и немогућност играња на Маракани, спречило је наше фудбалере да понове претходни успех.
За Црвену звезду су наступали: Драгоје Лековић, Милић Јовановић, Звонко Милојевић, Саша Недељковић, Душко Радиновић, Мирослав Тањга, Владимир Југовић, Илија Ивић, Миодраг Белодедић, Горан Васиљевић, Илија Најдоски, Митко Стојковски, Милорад Ратковић, Влада Стошић, Дарко Панчев, Владан Лукић, Елвир Болић, Синиша Михајловић, Душко Савић, Славиша Чула.
