Црвена звезда је кроз историју имала много незаборавних момената, а један од оних који ће се дуго и вечно памтити поготово код млађих нараштаја је сусрет против Динамо Тбилисија у Београду.
Тог 6. августа 2009. године, мало ко је очекивао да ће црвено – бели након пораза у Грузији (2:0) успети да прођу у четврто коло квалификација за Лигу Европе, али пуне трибине и хук са севера од самог старта меча указивао је на то да ће то бити још једна незаборавна ноћ.
Управо зато, атмосфера из те авгувстовске ноћи остала је забележена као једна од најбучнијих на Маракани у новијој историји. Већ у трећем минуту утакмице изабраници Владимира Петровића доживели су прави „нокаут“ када је Дејан Лекић аутоголом довео госте у вођство. Пролаз је тада деловао потпуно нереално, јер је црвено – белима требала победа са три гола разлике како би прошли у наредну фазу.
У 17. минуту, уследио је почетак „ватромета голова“ који је касније уследио. Павле Нинков је добио лопту на десном боку, и одлично центрирао у казнени простор где је највиши у скоку био Славко Перовић, који је одличним ударцем главом „матирао“ голмана гостију и довео наш тим до изједначења и наде да је изненађење могуће. Није дуго трајала радост црвено – белих јер је већ у 24. минуту Вацадзе поново довео грузијски тим до предности. Поново је нашем тиму требала победа од три гола разлике, а пролаз даље је деловао све нереалније, али је онда на сцену ступио Дејан Лекић. Сјајно је по десном боку пробио стрелац првог гола за наш тим Славко Перовић, и оштрим ценатршутом послало сјајну лопту у петерац, где се нашао Дејан Лекић који је показао да се у казненом простору противника сналази „као риба у води“, и одличним потезом довео наш тим до новог изједначења. Покушавао је наш тим из свих позиција да стигне до вођства, а у 46. минуту, труд изабраника Владимира Петровића се исплатио. Лазетић је упутио одличну дугу лопту у шеснаестерац, где се поново нашао Дејан Лекић, који је још једном реаговао у стилу најбољих светских нападача и довео наш тим до потпуног преокрета за праву експлозију на трибинама.
Имали су црвено – бели доста тежак задатак у другом делу игре, јер је нашем тиму за пролаз недостајало још два гола. Притисак Звездиних фудбалера коначно се исплатио у 76. минуту. Перовић је оборен у казненом простору, а главни арбитар је без размишљања показао на белу тачку. Каду је преузео одговорност, и послао голмана у једну, а лопту у другу страну, па је у том тренутку на семафору стајало 4:2 за наш тим. Уследила је права филмска завршница, јер је нашем тиму недостајао још само један гол за пролаз. У 88. минуту, Богдановић је одлично центрирао са левог бока, а у казненом простору се поново нашао Дејан Лекић, који је од трагичара израстао у хероја и сјајним ударцем главом довео наш тим до вођства, а испоставиће се, и пролаза даље.
Утакмице се присетио и Вујадин Савић, који је управо на том мечу уписао дебитантски наступ за сениорски тим Црвене звезде.
–Нисам знао да ћу почети утакмицу, а када ми је тренер то саопштио, одмах сам од среће свима почео да јављам телефоном да играм. То је био један од најлепших тренутака у мом животу. Изгубили смо тамо са 2:0 и у Београду нам је требала победа. Трећи минут, и аутогол Лекића. У том тренутку сам добио лаган ударац у главу и нисам видео лопту, а спикер је објавио да је од мене ушла у мрежу. Нисам био сигуран да ли сам ја постигао аутогол, а можете да замислите како сам се осећао у том тренутку када је спикер прочитао моје име. Неких пет минута на семафору је стајало Савић. Свашта ми је пролазило кроз главу тих пет минута док на семафору није промењено име, а после тога сам се скроз опустио. Што се тиче самог тога утакмице, сваки звездаш се сигурно сећа и најситнијег детаља утакмице, преокрета, победе и пролаза даље. Брат ми причао да су људи на трибинама плакали и грлили се међусобно. Сигурно један од најсрећнијих тренутака у мом животу, деби из снова – кроз осмех се присетио Савић.
Пред пуним трибинама Маракане, Владимир Петровић Пижон извео је следећих 11: Павловић, Савио (од 58. Каду), Савић, Лекић, Лазетић, Ђорђевић, Цветковић (од 65. Богдановић), Перовић, Нинков, Блажић (од 73. Николић), Ајзеа.
