Црвена звезда је у мају 1991. године у Барију освојила Куп европских шампиона, а седам месеци касније и Интерконтинентални куп у Токију. Такав величанствени успех изникао је из паметног и марљивог рада свих у клубу. Црвена звезда је била одлично организована и вођена и створила је изванредан тим. Један од незаменљивих шрафова те генерације био је штопер Миодраг Белодедић који је надоградио квалитет тог састава.
Белодедић је 1986. као члан Стеауе из Букурешта освојио титулу првака Европе. Србин са румунским пасошем био је један од најбољих играча те генерације. Румунија се издвајала по специфичним условима живота и рада, а сви играчи укључујући и Белодедића имали су војне чинове.У Црвену звезду је стигао крајем 1988. године под крајње неуобичајеним околностима. Наиме, председник Стеауе је био син тадашњег румунског диктатора Чаушескуа. Белодедић је, да га нису ни питали, продат Галатасарају, па је одлучио да „побегне“ из Букурешта.
– Све је почело тешким животним условима у Румунији. Више нисам могао, па сам решио да побегнем у Србију. Пасоши свих грађана били су у полицији, а када бисмо, рецимо, ишли са клубом ван земље, подигао би их неко из управе. Међутим, имао сам родбину у Југославији. Дозвољавали су ми да их посетим. Дозволе су имали и мајка и сестра. Једном приликом узели смо пасоше и легално прешли границу. Затражили смо азил у Белој Цркви и добили прилику да останемо у Југославији. Дошао сам у Црвену звезду, али ме је румунски савез суспендовао на годину дана. Бари је најбољи доказ да се то чекање исплатило – рекао је Белодедић.
Након доласка Белодедића у редове црвено-белих, уследиле су муке тадашње управе да заигра у нашем дресу. Након суспензије од стране румунског савеза, Белодедић је годину дана тренирао са резервним тимом који је водио Владимир Петровић-Пижон.
– Пошто због забране није смео јавно да приказује да је обукао црвено-бели дрес, с њим и резервним тимом тренирао сам далеко од очију јавности. У потпуној тајности. Белодедића смо у протоколу водили под лажним именом. Морали смо да га кријемо, да се не зна да постоји. А био је играч… Ма играчина! Е, таквог је тешко забашурити. Лично, нисам могао да верујем да такав фудбалер постоји – казао је Петровић, у то време члан стручног штаба.
У Румунији је 1989.године избила револуција у којој је свргнут Чаушеску, па је и овај догађај допринео пресудној одлуци ФИФА и УЕФА – Белодедић може да наступа за Црвену звезду. Да би коначно био регистрован, било је потребно да се пронађе један његов документ како би званично постао члан Црвене звезде. Тадашњи оперативац црвено-белих Војислав Лалатовић, популарни Воја Кис, био је ангажован у том послу.
– Да би ФИФА регистровала Белодедића, морао сам да идем у Букурешт и дођем до било каквог Милетовог документа, како би формално постао члан нашег клуба. Ишао сам са неким његовим другаром, знам да су га звали Ђура Србин, из Соколовца, Милетовог родног села на румунско-српској граници. Морали смо калаузом да отворимо стан, да бисмо нашли један његов документ са фотографијом. Можете да замислите шта је то значило у ондашњој Чаушесковој Румунији. Да су нас ухватили… На крају смо нашли потребан документ, мислим да је то била возачка дозвола, који нам је био неопходан да га региструјемо. Било је много муке да Белодедић, који је тад био војно лице, практично дезертер из Румуније, постане наш – истакао је Воја Лалатовић, тада секретар стручног штаба црвено-белих.
