Од металостругара до најкориснијег играча лиге

17

Пише: Жарко Дапчевић – Даба

Ово је прича о Звездином кошаркашу који је прошао веома трновит пут да би стекао име у кошарци. Реч је о Милету Лисици, рођеном 8. октобра 1966. године у Прибоју.

Радећи у две смене у Фабрици Фап, у родном Прибоју, није ни слутио да ће једнога дана постати кошаркаш, и то један од главних играча који ће донети Звезди титулу. Почео је кошарком да се бави из хобија у екипи Полиестера, која је у једном тренутку из Друге српске лиге прешла у виши ранг, у Прву Б лигу.

У то време је Лисица имао јако пуно проблема, како да усклади посао у ФАП-у и тренинге, али је уз благонаклоност руководилаца успевао све то некако да усклади и све изостанке на послу надокнади, јер посао није смео да трпи. Међу првим тренерима му је био Ацо Долаш код кога је Милета Лисица и почео своју кошаркашку каријеру.

Добре партије у Полиестеру га препоручују јачим тимовима, па на позив Борислава Џаковића прелази у тузланску Слободу, где наставља са одличним партијама, али због почетка рата у Босни остаје само једну годину. Те сезоне док је наступао за Слободу био је трећерангирани најбољи скакач лиге. Његове партије су привукле пажњу многих клубова, али био је везан уговором за Слободу (четворогодишњи уговор). Звао га је директор Звезде Драган Капичић, а на препоруку Душка Вујошевића који је у то време био тренер Звезде, али због уговора није могао напустити Слободу.

Када се заратило у Босни, Милета се вратио кући у Прибој, а тада га је Капичић поново позвао. Договор је пао, Милета Лисица прелази у Звезду. На питање Капичића шта тражиш да дођеш у Звезду, Лисица је одговорио: „Ништа, шта да тражим срце ми је пуно“, такав је био популарни Лија како су га од милоште звали Звездини навијачи. Нажалост, на самом почетку сезоне 1992/93. га је задесио невиђени пех, страдали су му предњи укрштени лигаменти, али се за свега три месеца вратио и почео са тренинзима и спремао за потпуни повратак на паркет.

У црвено-белом дресу дебитовао је 13. марта 1993. године у Пиониру пред својим гледаоцима у оквиру 4. кола Плаве лиге, када је Звезда победила екипу Иве Уником резултатом 81:75. А већ у следећем колу против ОКК Београда постигао је и своје прве поене у дресу Звезде. Одиграо је укупно четрнаест утакмица и постигао 22 поена. Али је зато опорављен и потпуно здрав могао да пружи много више у следећој сезони 1993/94. када са Звездом осваја другу титулу заредом као један од најзаслужнијих играча. Бива проглашен за најкориснијег играча првенства, одиграо је 47 утакмица и постигао 646 поена. Играо је на месту крилног центра или како се то данас назива четворка у тиму. Пружио је одличне партије те сезоне. Из Звезде иде у Боровицу из Руме, као Жељка Лукајића, где је заједно са Сретеновићем, Стојковићем, Луковићем и Драгутиновићем био најпријатније изненађење првенства. Регуларни део сезоне су завршили на другом месту, да би у плеј-офу дошли до финала где су били поражени о Партизана.

Након годину дана, 1995/96. вратио у Звезду, али та сезона у Звезди ће бити јако турбулентна за цео клуб (повреде и одлазак неколико играча) где ће тим Звезде пред крај сезоне последње утакмице регуларног дела такмичења завршавати са по једним или два играча мање на терену. Последњи меч у црвено-белом дресу одиграо је 20. априла 1996. године у четвртфиналу плеј-офа када је Бфц био бољи од Црвене звезде са 75:66, Лисица је на том мечу постигао 15 поена.

За Црвену звезду је одиграо 103 утакмице и постигао 1.345 поена и освојио два Првенства државе 1993. и 1994. године.

Због (већ описане) ситуације, у Звезди се задржава само једну сезону и одлази у Словенију, где проводи пет сезона у Пивоварни Лашко. Тамо је био најбољи играч, три пута играо на Ол стар утакмицама словеначке лиге. У сезони 1997/98 бива најбољи стрелац лиге, да би наредне сезоне 1998/99. био проглашен за МВП првенства. Из Словеније 2001. године одлази у француски Ле Ман, затим у Лимож у Белгији, да би се 2003. године вратио у Србију, на позив Јовице Арсића да игра за Лавове, а потом и за Нови Сад. Каријеру је завршио у Рудару из Трбовља 2008. године.

На жалост Милета Лисица нас је прерано напустио. Преминуо је 11. новембра 2020. године у 54. години живота у Новом Саду.

Милета Лисица ће заувек остати упамћен, како у Звездиној историји, тако и међу њеним навијачима.


Жарко Дапчевић – Даба

Рођен 14. јула 1967. године у Приштини. Велики заљубљеник у црвено-беле боје. Аутор књига „Под црвено-белим обручима (2014)“, „Слободан Јанковић, српски Лери Бирд (2014)“, Приче о југословенској кошарци 1945-1991 (2015)“, „Златна левица Радивој Кораћ (2015)“, „Црвено-бела бајка (2015)“, „Модри чаробњаци са Маракане (2016)“, Звездини супер хероји (2017), „Велики жути (2019)“ и „Повратак шампиона (2019)“.

“Годинама је Звездина ревија била моја спона са Црвеном звездом и све у вези ње. Јако сам јој на томе захвалан, јер уз помоћ ње сам сазнао многе ствари и упознао многе спортисте из разних Звездиних секција. Жеља ми је да се што више лепих прича и историјских података отме и сачува од заборава, и ово је моја захвалност СД Црвена звезда за све радости, све успехе и трофеје које нам је до сада даривала.”