Синиша Михајловић је на пречац освојио срца навијача Црвене звезде, а голом против Бајерна и „асистенцијом“ у последњим секундама постао херој пласмана у финале Купа шампиона. Шта је значио за тим кроз призму тренера Љупка Петровића и директора Драгана Џајића и како се осећао „бомбардер“ после тог меча прочитајте у интервјуу у „РТВ ревији“ из 1991. године, „ископане“ из архиве Југопапира. „Мајко моја, како овај одваљује!“, био је подналсов текста „Вук у јагњећој кожи“.
Насмејано дечачко лице и дуга лепршава коса нису у складу са његовом снагом и упорношћу на терену. То што је Звезда за њега платила чак два милиона марака, исплатило се већ у среду на Маракани…
Некима су потребне године да уђу у холове фудбалске славе. Синиши Михајловићу, једином „чупавцу“ у тиму Црвене звезде и јунаку полуфиналне утакмице Купа шампиона са Бајерном (2:2) била су довољна два месеца.
Тек колико да упозна нове саиграче и чврсто зграби из економата дрес са бројем између два и једанаест. Баш тако, јер Синиши је сасвим свеједно коју „нумеру“ носи! Игра своју игру… И то како.
– Мајко моја, како овај „одваљује“ – слушали смо уздахе наших гастарбајтера на Олимпијском стадиону у Минхену.
– Мајко моја – цвили и Роланд Ауман, други голман Немачке и један из галерије баварских асова које је Михајловић са два поготка прошле среде завио у црно.
Те његове „бомбе“ са 20, 30, 40… метара углавном су га и довеле у Црвену звезду. Уз највећи трансфер у историји југословенског фудбала – близу два милиона марака!
Милионче Војводини, 500.000 за стан на Новом Београду и нову „мазду 323 ф“. Плус око 250.000 Синиши – да му се нађе.
Увек – Звезда
Кад је у јануару ставио потпис на папир којим је постао звездаш био је срећан као дете.
– Нису ту у питању никакве паре – говорио је. – Увек сам хтео у Звезду, откад сам пипнуо лопту.
А пипнуо је први пут у родном Борову, где му и данас живе отац и мајка. Отац возач, недавно је добио отказ у фирми („кажу технолошки вишак, али ко зна шта је иза тога“ каже невољно).
– Млађи брат је ишао у средњу школу унутрашњих послова у Загребу. Кад је почело „пребројавање“ спаковао се и дошао код мене. Уписао се у исту школу у Сремској Каменици, надомак Новог Сада. Тада сам био у Војводини…
Што се тиче Љупка Петровића, Михајловић није доведен само због „бомби“. Оне су само његов спољни имиџ. Прави разлог је нешто друго:
– Јесте Синиша славонска душа, али у основи – германски играч! Мислим на трчање, кондицију, упорност. О таленту ваљда не морам да причам.
Зна Љупко зашто то говори, симпатични момак који се увек смеје био је главна полуга у шампионском тиму Војводине.
Еј, Војводина шампион – кад ће то бити следећи пут? И са којим играчима.
И директор Драган Џајић говори већ два месеца:
– Нисмо довели Михајловића због овог Купа шампиона, изгурали бисмо далеко и без њега. Довели смо га због будућности, јер он је играч какви су „ретке птице“ у југословенском фудбалу.
Они који га знају кажу да не може да се наљути. Стално осмех – заразан, готово дечачки, Уосталом, тек су му 22 године. Још увек самац и, како каже, слободан као птица. Само, мало-мало па седне у своју црвену „лађу“ и ођезди до Новог Сада. Има ли ту нешто?
– Што је било било је, сада сам Београђанин и још увек „неопредељен“. Стварно…
Без протекције
Због дуге, тршаве косе, другови и новинари га већ зову „Барбика“. А девојчице уредно пишу… И лепе његове слике по зидовима, свескама…
– Кад сам долазио у Звезду питали су ме да ли се плашим конкуренције. Шта је то конкуренција? Ако мислиш да вредиш, ако хоћеш да радиш како треба, то не постоји. Играо сам већ у свим југословенским репрезентацијама, али Звезда је права потврда вредности. Не само у Југославији, ваљда је то сваком јасно. Ми смо данас европска велесила… Јесте да ме у почетку мало дрмала трема кад сам истрчавао на Маракану. Само до тренутка кад сам дао први гол у новом дресу. После је „процурело“, а оно против Бајерна био је шлаг на моје напоре, километре које претрчавам. Најдраже ми је због Љупка, можда га је неко и попреко гледао кад ме је доводио у тим мега-асова и форсирао ме колико је могао. Знам да није из протекције, јер то код њега не постоји.
Граната коју је послао иза леђа Аумана одшкринула је Звезди врата раја (читај: финала Купа шампиона), онај полуцентаршут који је Аугенталер скренуо у свој гол – дефинитивно их отворио.
– По УЕФА сам двоструки стрелац, гол се приписује последњем играчу који лопту упути према туђем голу. Али, то није ни важно. Важно је само да 29. маја одемо у тај Бари, да изгинемо на терену и донесемо пехар на Маракану!
Аутор: Бранко Марковић (РТВ ревија, април 1991.)
Фото: С. Сулејмановић
