75 година велике Звезде!
„Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије.“ (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)
Највећа рукометна легенда Ненад Перуничић добитник је признања за најбољег тренера СД Црвена звезда која му је уручена на прослави 73. рођендана црвено-беле породице 2018. године.
Прослављени „Терминатор“ рођен је 1. маја 1971. године у Пљевљима. У Црвену звезду је дошао из РК Југовић 1990. године. Већ у том моменту било је видљиво да су српски и светски рукомет добили дива. За Црвену звезду је наступао још два пута, 2007/08 и 2015.године.
Несвакидашња каријера, за многе и недостижна, саткана од бројних трофеја, утакмица и голова за памћење започета у пљеваљском Рудару. Пут до најбољег икада у рукометном спорту трасирао је кроз Југовић и Црвену звезду, а постао у Париз Сен Жермену, Бидасои, Килу, Магдебургу, Барселони, Пик Сегеду, Алгесирасу… Колика је величина Ненад Перуничић осим нестварних потеза, пируета, голова са пола терена који су и данашњим клинцима инспирација и рукометна школа, говори и да је позив Барселоне као играч одбијао три пута и уговор на осам година, да би на крају заиграо у црвено-плавом дресу када је он хтео. Гигант какав је Барселона је мала у односу на величину каква је Ненад Перуничић.
Барселона је остварила свој сан 2006.године, Терминатор у мају 2008. Оно што је највише желео – титула са Црвеном звездом у пуним „Шумицама“. Каријеру је завршио у подгоричкој Будућности 2009.године. Али из играчке „пензије“ се вратио 2015. године да помогне Црвеној звезди у борби за опстанак у елити. И показао да су године само број, да магија није нестала. Ненад Перуничић није био најбољи, он ће то заувек и бити.
„Звезда је нешто посебно. Звезду никада нисам стављао са другим клубовима. Није оно гесло безвезе, „Звезда је живот, све друго су ситнице.“. Није то џаба. То је клиначка љубав. Ја сам 1977. године први пут био на Северу. “
Био је један од предводника рукометне ренесансе 90-тих, када је пун „Пионир“ био мали за све оне који су желели да испрате финалне утакмице плеј-офа првенства Југославије. Са Црвеном звездом је два пута играо финале Купа, а 1993. године су секунде делиле црвено-беле од шампионске титуле. Антологијски дуели финала плеј-офа у сезони 1992/93 и током каснијих година су и данас део поставке српског музеја спорта.
Од Бидасое из Ируна направио је најбољи тим Европе. У првој сезони је Бидасоа освојила титулу првака Шпаније – једину у историји клуба и постала првак Европе! Перуничић је био најбољи стрелац Лиге шампиона са 82 гола. Наредне сезоне Перуничић је екипу предводио до трофеја Купа Краља и Суперкупа Шпаније, а били су на корак од одбране европске круне, у финалу су поражени од Барселоне. Перун је постигао 10 голова у два дуела. У својој последњој сезони у Бидасои, Перуничић је водио тим до освајања Купа победника купова.
Наредни корак у каријери је био и логичан, немачки великан Кил. Перуничић и Висландер су водили Кил до три узастопне дупле круне (1998, 1999, 2000), Купа ЕХФ (1998) и Суперкупа, а у финалу Лиге шампиона Барселона се поново испречила 2000.године. Иако је у првом мечу финала, у победи Кила 28:25, Терминатор постигао 11 голова, а Баруфет немо посматрао, ипак, Барселона је славила 29:24 у реваншу и постала првак Европе шести пут, пети пут узастопно.
После четири успешне године у Килу, легендаран већ у том тренутку, и као играч који је освојио све трофеје на клупском нивоу, Перуничић је желео да постане првак Европе још једном, а сваки клуб света је желео њега у екипи, највише Барселона. 2001.године прешао је у Магдебург, а селидба са севера на исток Немачке, у тада актуелног шампиона државе била је плодоносна. Ненад Перуничић 2002. године постаје други пут првак Европе, а Магдебург први немачки тим који је освојио Лигу шампиона у новом формату и прекинуо шпанску доминацију дугу 8 година. Колико је доминантан Перуничић говори податак да је и те године био најбољи стрелац Лиге шампиона са 122 гола. Исте сезоне, Магдебург је био вицешампион Немачке, иза Кила. 2002. године добија и немачко држављанство, али одбија да наступа за немачку репрезентацију.
Из Магдебурга се преселио у Валау Мазенхајм, затим у Пик Сегед, а из Мађарске је отишао пут Азије, у Катар (Ал-Ахли, Доха). 2006. године је потписао за Барселону. Перуничић је по сопственом признању, бирао клубове у којима ће играти, а Барселона увек бирала да буде прва у том реду. Са Блауграном је освојио Куп Краља, али жеља за повратком у свој клуб је била све јача.
2007. године је испунио своју жељу и вратио се у свој клуб, са намером да освоји најдражу титулу, која му недостаје и заврши каријеру. Наравно, титулу је освојио и као капитен подигао пехар постигавши 90 голова у шампионату Србије. Иако, по сопственом признању, није била иста чар као 1993.године.
Кратко се задржао у шпанском Алгесирасу по одласку из Београда, а затим у Подгорици завршио каријеру. Привремено, јер се поменуте 2015. године вратио на паркет где је пре седам година подигао најдражу титулу. Овог пута да помогне свом клубу у борби за опстанак, јер је његов тим који је предводио као тренер био раздорен бројним тешким повредама.
Са репрезентацијом Југославије освојио је две бронзе, на ЕП 1996. у Шпанији и на СП 1999.године у Египту. На Олимпијади у Сиднеју, Југославија је заузела 4. место.
Поред бројних индивидуалних признања, издваја се да је изабран у најбољи тим прве декаде 21. века Лиге шампиона.
2010. године је постао директор, а 2011. године тренер Црвене звезде. Одлучио је да веже своју каријеру за један клуб. Издржали су Звезда и Перун бројне неправде српског рукомета и спорта, да би 2017. године подигао и први пехар као тренер свог клуба – Куп Србије у Гоњем Милановцу. Први трофеј клуба након девет година поста. Одмах је придодао и други, Суперкуп Србије у Аранђеловцу победом над Војводином. 23. септембра 2019. године је поднео оставку.
2017. године је изабран и за најбољег тренера Србије, а на прослави 73. рођендана СД Црвена звезда добио је признање за најбољег тренера наше породице.
16. септембра 2018. године је постао селектор репрезентације Србије, коју је предводио на СП 2019 и ЕП ове године. Поднео је оставку 18.фебруара 2020.
Од рукомета је направио уметност. Бескомпромисни борац и разорни бомбардер са „кичицом“ у рукама. Такав је био и као функционер и као тренер.
Црвена звезда је велика и зато што су велики људи носили црвено-бели дрес и проносили њено име. Такви људи су легенде.
„Ја то потенцирам и увек ћу потенцирати, Црвена звезда је нешто највеће и мислим да нисам субјективан. Ако узмемо у обзир снагу, величину, традицију и све играче који су прошли кроз овај клуб. Посебан клуб.“ – Ненад Перуничић.
