пише: Жарко Дапчевић – Даба
Једно мајско поподне ће свакако бити упамћено за бившег Звездиног кошаркаша, члана њене прве златне генерације која је харала Југославијом у периоду 1946-1955. године. Бранко Нешић сада господин који је зашао у девету деценију живота и који већ јако дуго живи и ради у САД-у је после шездесет година дошао je да поново види свој дом, своју кућу Мали Калемегдан где је сада већ давне 1948. године као 14-годишњак направио своје прве кошаркашке кораке.
Са великим задовољством сам прихватио позив да се састанем са господином Бранком Нешићем и провео са овим шармантним и јако духовитим господином једно прелепо послеподне у ћаскању и евоцирању његових успомена на те славне дане.
Али да кренемо редом, Бранко Нешић је рођен 17. августа 1934. године у Београду. Као и сва деца тако је и Бранко као мали заволео фудбал и почео тим спортом да се бави и то веома успешно. Али један оглас у новинама је променио његову судбину.
Наиме, сада већ давне 1948. године Кошаркашки клуб Црвена звезда је дала оглас у новинама где позива све младе особе које су заинтересоване да се баве кошарком да се јаве на Мали Калемегдан. Бранко Нешић испрва се противио томе јер је мислио да је кошарка женски спорт, али после наредбе свог професора Топаловића из Прве мушке гимназије одлази на Мали Калемегдан и ту остаје.
Под диригентском палицом прво Мусе Бјегојевића који је играо и тренирао млађе категорије, а касније и Небојше Поповића млади Бранко пролази све селекције Црвене звезде и 1952. године постаје члан сениорског тима.
Пре тога је као капитен предводио јуниоре Црвене звезде до титуле првака Југославије 1950. године. За први тим Црвене звезде је дебитовао 18. маја 1952. године (говоримо о званичним мечевима, иначе је за први тим играо на турнејама по иностранству) на утакмици против Борца из Чачка. Црвена звезда је овај меч решила у своју корист резултатом 44:22, а Бранко је постигао два поена. Последњи меч у дресу Црвене звезде је одиграо 8. септембра 1957. године против Пролетера из Зрењанина, овај меч је Звезда добила са 91:73, а Бранко је постигао 1 поен.
Након тога одлази у Француску у Каен са којима наредне сезоне улази у Прву лигу. У Каену је провео шест сезона да би још две сезоне играо за Антиб. Након завршетка кошаркашке каријере одлази за Сједињене Америчке Државе.
Последњи пут на Малом Калемегдану је био далеке 1958. године, пре шест деценија када је са својим клубом Каеном дошао у Југославију на турнеју где су одиграли неколико мечева. Инетересантно је то да су од Француске до Југославије дошли са пет аутомобила.
Одиграли су меч у Зрењанину против Пролетера, потом са Звездом у Смедереву један меч и на крају 7. августа 1958. године на Малом Калемегдану још један меч против Црвене звезде.
И после шест деценија господин Бранко Нешић се поново обрео на Малом Калемегдану у свом дому где је са нама поделио неке успомене из тог периода.
Слободна бацања
У то време играња кошарке на утакмицама се постизало мало поена и сваки кош је био јако драгоцен. Није било временског ограничења напада, могла је једна екипа малтене цео меч да држи лопту у свом поседу и зато су слободна бацања била јако важна. Небојша Поповић је јако обраћао пажњу на тај детаљ и није волео када неки његов играч промаши бацања, одмах би након тога напустио игру отишао на други терен преко пута Звездиног дома и вежбао бацања на кошу који је био окачен на зидинама Калемегдана. То је била велика казна за сваког кошаркаша јер су трибине увек биле препуне и док би трајала утакмица кажњени кошаркаш би морао да вежба бацања наочиглед свих присутних.
Знајући за тако нешто Бранко Нешић још као ученик Прве мушке гимназије је два пута недељно долазио на Мали Калемегдан у шест ујутру са школским другом Мишом Андрићем да пред школу вежба слободна бацања.
Ту би га чика Брка, Звездин домар и легенда Малог Калемегдана, дочекао, дао лопту, а Бранко би сат и по до два сата изводио слободна бацања. Његов друг Миша би му добацивао лопту, а као надокнаду за то Бранко би му сваки пут давао сендвич који му је његова бака спремила за школу.
Бранко је пар месеци два пута недељно долазио вежбао и на крају и успео, са Звездом је освојио четри титуле првака Југославије, одиграо је 53 званична меча и постигао 116 поена и оставио неизбрисив траг у Звездиној историји.
И сада после толико година није заборавио своју Звезду, Мали Калемегдан, а нама подарио једну људску топлу причу да се увек сећамо тих лепих времена када се кошарка играла из љубави.
То мајско поподне које сам провео са господином Бранком је за мене непроцењиво и зато нека ова прича остане као сећање на господина Бранка Нешића.
Жарко Дапчевић – Даба
Рођен 14. јула 1967. године у Приштини. Велики заљубљеник у црвено-беле боје. Аутор књига „Под црвено-белим обручима (2014)“, „Слободан Јанковић, српски Лери Бирд (2014)“, Приче о југословенској кошарци 1945-1991 (2015)“, „Златна левица Радивој Кораћ (2015)“, „Црвено-бела бајка (2015)“ и „Модри чаробњаци са Маракане (2016)“.
“Годинама је Звездина ревија била моја спона са Црвеном звездом и све у вези ње. Јако сам јој на томе захвалан, јер уз помоћ ње сам сазнао многе ствари и упознао многе спортисте из разних Звездиних секција. Жеља ми је да се што више лепих прича и историјских података отме и сачува од заборава, и ово је моја захвалност СД Црвена звезда за све радости, све успехе и трофеје које нам је до сада даривала.”
