На данашњи дан 1922. године рођен је један од највећих мајстора фудбалске игре којe је наш клуб имао. Његово височанство, играчка и људска громада Рајко Митић.
Од дана оснивања, 4. марта 1945. године, Црвена звезда је у својим редовима имала посебног човека и играча, који се својим играма, головима и понашањем издвојио од осталих конкурената и поставио на пиједестал фудбала на Балкану. Велика већина заљубљеника у црвено-бело никада није имала прилику да види на терену чаролије које је изводио легендарни фудбалер Црвене звезде и прва звезда најтрофејнијег српског клуба, Рајко Митић. Чули су само да је један велики господин својом харизмом, фудбалским знањем и головима обележио почетну еру стварања спортског гиганта источне Европе. Рођен је 19. новембра 1922. године и почео је да игра фудбал на ливадама београдског Кошутњака, а наставио је у клубу истог имена, који се такмичио у трећем разреду Београда. У лето 1938, постао је члан омладинске екипе БСК-а, а касније и првотимац овог некада славног предратног клуба.
Од 1944. године, као борац инжињерске бригаде НОВЈ заједно са Ђајићем и Језеркићем, наставља да игра, да би 4. марта 1945. постао играч Црвене звезде, а касније и њен капитен и прва Звездина звезда. У 14 првенствених сезона носио је „црвено-бели“ дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице и постигао 262 гола. Као капитен, Митић је пет пута предводио „црвено-беле“ кад су освајали титулу првака Југославије: 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године. И у Купу Југославије, Митић је са Црвеном звездом четири пута освајао трофеј: 1948, 1949, 1950. и 1958. године. После 13 година активног играња, од дреса Црвене звезде опростио се 29. новембра 1958. у финалу Купа против мостарског Вележа (4:0) у Београду. Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, забележио је 59 наступа и за најбољу селекцију дао 32 гола.
О животу и догађајима који су везани за чика Рајка, испричане су многе приче и анегдоте.
Једна од њих гласи да су својевремено Бразилци изразили жељу да разговарају са Рајком Митићем. Рекли су да би желели да предложе десној полутки нашег државног тима да остане у Рију и да игра за њихов клуб. Представник клуба Ботафога био је угледна личност, члан бразилске владе, иначе професор универзитета и познати лекар. Понашао се врло коректно. Није то био уобичајени начин „врбовања“, на који су наши фудбалери понекад наилазили на гостовању у иностранству. Рајко Митић је одмах схватио ситуацију. Знао је да су Бразилци веома осетљиви када су у питању озбиљни и угледни људи и зато је водио разговор с пуно такта. Представник клуба Ботафого честитао је нашем фудбалеру на одличној игри и изразио жељу да он остане у Рију и пријави се у његов клуб.
„Ми смо спремни на сваку материјалну жртву!“, завршио је своју понуду.
„Ја не могу да останем код вас“ мирно је одговорио Рајко.
„Зашто? Биће вам код нас добро. Добићете толико пара да ћете бити осигурани за цео живот.“
Митић се нашао у незгодној ситуацији, али је нашао убедљив разлог: ,,Ја имам код куће оца и мајку…“
„Свеједно!’’ прекиде га Бразилац. „Довешћемо и њих о нашем трошку у Рио.“
„…и три брата и три сестре“ наставио је Митић.
„И њих ћемо довести. Поклонићемо вам дивну кућу и живећете као мали цар.“
Митић удахну дубоко и даде се у мисли шта би још могао да наведе као јак разлог да би одбио понуду предусретљивих Бразилаца. И досетио се!
„А да ли бисте ви дошли у Југославију?“, запитао је представника клуба Ботафого.
„Ја?“, зачуди се Бразилац. „Шта бих ја радио тамо код вас?“
„Ви сте изванредан лекар, чувени специјалиста, а ми немамо довољно лекара. Дођите, учинићемо све што желите, даћемо вам одличне услове.“
„Али, то је немогуће! Ја сам овде потребан, овде има толико посла. Ја, најзад“, испрсио се и гордо погледао Митића: „веома волим своју земљу.“
„И са мном је исти случај. Ја сам потребан свом клубу и изнад свега волим своју земљу. Да ли вам је сада јасно зашто не могу да останем код вас, без обзира на то шта ћете ми ви понудити.“
Представник клуба Ботафого је устао и срдачно стегао руку Рајку Митићу.
*
Црвена звезда је дошла на турнеју у Бразил. Док је шетао улицом са друговима на Митића је извршен „препад“. Наиме, на Звездиног капитена, који је иначе био познат и у овој средини, као фудбалска легенда, насрнула су три човека. Уперили су му револвер у лице и наложили му да се насмеје. Не схватајући ситуацију, Митић се збуњено насмејао, иако му до смеха није било. Људи који су изнудили овај смех од Рајка Митића за час су на производе своје фабрике сапуна залепили осмех прослављеног фудбалера.
Рајко се заиста добро насмејао овом маркетишком трику „нападача“. Већ у сутрашњој штампи наш фудбалски ас, као „играч Европе број 1“, рекламирао је својим осмехом „бразилски сапун за даме и децу“.
*
Колико је Рајко Митић био вољен, цењен и за све протекле деценије готово антологијски присутан у светској фудбалској јавности, потврђује и омаж који су му новинари лондонског Би-Би-Сија посветили у својој ударној радијској емисији.
Истакли су, на пример, да су одлазак Рајка Митића у вечност доживели као губитак свог сер Стенлија Метјуса и да се такви фудбалски и људски колоси рађају једанпут у стотину година. Рајко Митић је, према оценама Енглеза, својим односом према фудбалу и животу, и надасве, својом харизмом, подстакао својевремено људе у Звезди да званично, од генерације до генерације, од епохе до епохе, производе звезде, јер су за такав посао имали „светског непрелазног барјактара“.
*
Рајко Митић је дан пре годишњице свог свог рођења добио и споменик испред западне трибине стадиона који већ носи његово име. Сада ће увек бити ту, посматраће нас, све нас који пролазимо поред његовог лика, и терати да будемо још вреднији, часнији и поштенији. Да будемо као он.
