Небојша Поповић један од оснивача кошарке на овим просторима, преминуо је 20. октобра 2001. године у Београду. Данас се навршава 15 година од смрти човека који је основао КК Црвена звезда и који је својим радом, идејама и љубављу према овој игри, учинио од кошарке и Црвене звезде оно што јесу.
Комеморација поводом 15 година од смрти Небојше Поповића одржаће се у 11 часова у просторијама Кошаркашког савеза Србије, а окупљање на гробу родоначелника кошарке и оснивача КК Црвена звезда заказано је за 13 сати.
КК Црвена звезда и на овај начин сећа се др Небојше Поповића. Одломак из књиге „Џез баскет“ аутора и познатог кошаркашког новинара Александра Милетића под називом „НЕБОЈША“ посвећен је овом, по свему, великану југословенског и српског спорта и човеку који је основао нашу Црвену звезду
Делови тог поглавља, говоре о томе ко је и какав човек је био др Небојша Поповић…
НЕБОЈША
„Био сам богат – познавао сам Небојшу.“
Иван Менини,
председник Фибе, 2001.
„…Да није било Небојше Поповића, питање је да ли би било југословенске кошарке онакве какву је знамо, најбоље кошарке која се на свету икада играла после америчке. Када сам припремао један од многих кошаркашких каталога, замолио сам Бору Станковића да га погледа пре но што оде у штампу и да евентуално изнесе примедбе. Казао је само ово: „Све је у реду, само, ако можете, промените редослед Небојшине и моје фотографије. Ставите Небојшу горе, а мене доле, јер њему је место изнад свих нас.“
Шта после тога рећи о некоме кога дугогодишњи командант светске кошарке, човек коме су се клањали на свих пет континената, ставља без размишљања изнад себе.
Рођен је 8. фебруара 1923. у Иригу, као најмлађе, треће дете из брака шумарског инжењера Николе и Ђурђице. Имао је две сестре, Ранку и Бојану. Крстио га је отац Борислава Михајловића Михиза, прота Гојко Михајловић. Пошто му је отац био државни чиновник, често су се селили, од Срема, преко Бачке и Баната, до границе с Италијом. Живели су у Дорослову, Апатину, Делиблату, Карловцу, Новом Винодолском, Сењу и Сушаку, из којег су стигли у Београд 1939. и ту се скрасили. Наредне године је завршио Трећу мушку гимназију, са 17 година и четири месеца, као најмлађи матурант у Југославији.
На Сушаку, југословенском делу града Ријеке који је од италијанског раздвајала Рјечина, постојале су повољне околности да се заинтересује за кошарку…
…На Правни факултет у Београду уписао се 1940. Рат је прекинуо студије и сасвим неочекивано отворио огроман простор за кошарку која га је, на ташмајданској шљаци, купила за читав живот. Играјући за СК 1913 постајао је све бољи играч, али важније од свега је што се ту први пут наметнуо као одличан организатор. „Причао ми је да је то била љубав на први поглед, да је кренуло потпуно спонтано. За време рата његово друштво је почело да се окупља на Ташмајдану. Био је спортски тип, занимали су га многи спортови, али кад је видео кошаркашку лопту то је, очигледно, било за читав живот. И тако је касније говорио да ’има један клуб, један спорт, један посао и једну жену’.“
…Кад је рањен код Товарника, прогласили су га неспособним и пустили из војске. У таквом стању учествовао је у оснивању Црвене звезде, 4. марта 1945. Његова ћерка Звездана и даље на посебном месту чува чланску карту „број 1″, са именом – Небојша Поповић:
„На ту чланску карту је био веома поносан а она је, по мени, суштина свега што је радио, јер у много чему је био први. Све је у његовом животу било у функцији будућности и визије. Увек је јасно видео дворце и путеве тамо где још други нису прокрчили терен. Звезда је до краја остала његова највећа љубав. За мене је он, без дилеме, увек био број 1, по тој невероватној упорности да се бори за нешто што мисли да је битно. У много чему је наилазио на отпор других, али га то није омело. И увођење плеј-офа је била борба јер су против тога били многи у Југославији. Можда на први поглед није изгледао као неко ко је модеран, али је увек био авангарда. То ипак нису исте ствари. Значи, био је трендсетер…“, причала је његова ћерка Звездана кроз смех.
У почетку је, врло кратко, био само играч Црвене звезде, затим пуну деценију играч-тренер и вођа секције (данас бисмо рекли – председник клуба) и освојио је с кошаркашима десет титула, а с кошаркашицама седам. Све значајно што се тих година збивало у југословенској кошарци било је, углавном, плод његове иницијативе. Бора каже да је „Небојша био покретач свега, да је својим ентузијазмом и енергијом све вукао напред, организујући такмичења, доводећи стране тренере, одржавајући сталне контакте са свима који би могли да пренесу нека искуства о модерној кошарци“.
Урадио је много тога што је за Риплија. У „веровали или не“ може да се уврсти и податак да је за првих седам година после рата завршио два факултета, Правни и Новинарско-дипломатску школу, а све време био је играч-тренер у мушком тиму Црвене звезде, тренер женске екипе и једно време савезни капитен. Притом је на оба факултета имао просечну оцену око девет (на Правном 8,75, у Новинарској школи 9,05), никада није пао нити одложио испит а све време је и с кошаркашима и с кошаркашицама био државни шампион. Тада су сви хрлили на Калемегдан, поготово они жељни да виде и науче нешто ново о кошарци. Међу њима и Ранко Жеравица, тада новопечени Београђанин, који је упијао и учио и то је допринело да постане тренер светске класе:
„Може да се каже да је Небојша Поповић отац југословенске кошарке. Сви ми – Бора Станковић, Аца Николић, Мија Стефановић и многи други – произишли смо из његове школе. Гледали смо његове тренинге, разговарали о његовим тренинзима, копирали га, а он је већ тада сарађивао са страним тренерима. Имао је најбоље информације о светској кошарци. Држао је најбоље тренинге и уводио најбољу организацију у клуб и зато је Црвена звезда постигла све те успехе. Спроводио је чврсту дисциплину и имао професионални однос према тренинзима. Тако смо сви ми били принуђени да га следимо, јер нисмо имали други избор.
Црвена звезда је дуго важила за авангарду, зато што је имала њега. Поред осталог, први је из наше земље видео Глобтротерсе из Харлема. На предлог Владимира Дедијера, тадашњег шефа Дирекције за информације, отишао је у Париз да гледа Гуса Татума и његову необичну дружину. Имао је обичај да после сваког пута пренесе играчима и тренерима све оно важно што је видео. И мада је Црвена звезда била приоритет, држао је семинаре и курсеве по целој земљи.
Стварао је јаку Црвену звезду онако како то данас раде врхунски тренери-менаџери. Први „велики трансфери“ у нашој кошарци везују се за њега, јер је од 1946. до 1948 успео да доведе на Калемегдан Милорада Соколовића Сокола (Металац), Ладислава Демшара (Еђшег) и Тулија Роклицера (Задар), који ће му бити пријатељи до гроба. Обично, кад неко дође са стране, док се не снађе, спава и једе код Небојше. Јосип Ђерђа сматра да би тадашња Црвена звезда, да је постојао Куп шампиона, играла значајну улогу:
„Небојша је успео да окупи најбоље играче и да с њима буде десет година неприкосновен у Југославији. Тај Звездин састав могао је да се носи с најбољим екипама у Европи, што је и показивао на јаким летњим турнирима у иностранству.“
У новинарске воде загазио је одмах после рата, шаљући текстове за домаће листове с турнира и шампионата из иностранства. Кад је 1953. ступио у Радио Београд, повратка није било. Тим пре што је претходне године чврсто решио да ту озбиљно гради каријеру а да кошарци посвети све слободно време. Прешао је на телевизију чим је основана, 1958, и ту остао до пензије, 1986. Радио је најодговорније послове, као спољнополитички коментатор, уредник ТВ дневника, заменик главног уредника Информативног програма, помоћник директора и главни уредник за програм. Три пута је одликован а има и Награду за животно дело. Преносио је многе велике спортске догађаје, почев од фудбалског меча из Будимпеште Мађарска – Совјетски Савез 0:1, 27. септембра 1959, што је први ТВ пренос стране утакмице код нас. Остао је упамћен и по изванредном коментарисању утакмица са Европског првенства за кошаркаше у Београду 1961, али и по чувеном термину „суботом у пет“, када је домаће кошаркашко првенство добило „прајм тајм“.
Волели су га звездаши, а ценили сви. Некадашњи капитен Партизана Радован Бата Радовић, који је играо кад је Небојша већ био функционер у Савезу, за њега каже да је уз Бору Станковића најзаслужнији за успон југословенске кошарке. О њему су похвално говорили и један Џонс, Биснел, Сапорта, Хеп… Био је председник Фибине Комисије за међународну организацију и дуже од три деценије комесар-делегат на Фибиним такмичењима. Отац модерне загребачке кошарке Мирко Новосел, коме је један од првих тренера била Марија Бедековић, каже да је Небојша био врхунски у сваком погледу, од играча, преко тренера до функционера, да је његов допринос медаљама немерљив, у шта се уверио и као селектор, када је уз себе имао најбољег могућег организатора.
Као тренер водио је државни тим на Европском првенству у Москви 1953. и Светском шампионату у Рио де Жанеиру 1954, помажући свом куму Аци Николићу. Из Црвене звезде је отишао 1956, после десет узастопних титула, под чудним околностима. И данас је нејасно да ли је то била његова воља или је неко желео да његовим искључивањем остави могућност и другима да буду шампиони. Остао је у кошарци, обављајући најодговорније задатке у Савезу у којем је био прво потпредседник па председник. Уз репрезентацију је био и као генерални секретар Југословенског олимпијског комитета, пратећи је на олимпијадама у Токију 1964, Мексику 1968. и Минхену 1972. Стално је истицао је да то што је национални тим за двадесет година, од 1950. до 1970, успео да превали пут од последњег до првог места – вредно Гиниса.
Неретко су његове одлуке изазивале сумњу. Неки су му замерали да превише воли Црвену звезду, али нико није могао да оспори да је све чинио у интересу кошарке…
…Омиљени град му је био Рио де Жанеиро, Италију је сматрао за другу домовину, а и поред тога што је обишао пола света никада није био у Кини. Волео је посао на РТВ-у Београд, море, где је провео детињство, кошаркашке пријатеље Ацу, Бору, Рашу, Тулија и остале… За њега је најбољи противник био – паметан противник! Јер они најбоље мотивишу. Стално је носио у џепу паре, да удели деци и сиротињи. Страшно је волео да буде у праву и то није крио.
Презирао је неправду и ратове, људску глупост и ускогрудост…Нису му се оствариле две велике жеље: да прослави пола века брака (2002) и пола века рада у „Газети дело спорт“ (2003).
Последњег дана живота, 20. октобра 2001, у болници су га посетили ћерка Звездана и тадашњи генерални секретар Кошаркашког савеза Југославије Предраг Богосављев…. “
Преминуо је пар сати касније. Кад је отворена Фибина Кућа славних, 2007. године, одмах су га уселили у њу. Заједно с Бором, Рашом и Ацом. Као и они, носилац је Фибиног Ордена за заслуге. Човек са чланском картом број 1 Црвене звезде…
КК Црвена звезда се захваљује на свему Доктору Небојши Поповићу, човеку коме ће овог 20. октобра 2016. године бити указано дужно поштовање за све што је учинио за црвено-беле и кошарку на овим просторима.
