После дуге и тешке болести заувек нас је напустила Јадранка Илић, угледни и чувени спортски радник како нашег клуба, тако и Фудбалског савеза Београда у којем је, радећи, провела највећи део живота. Као да су тмурни облаци над Београдом најавили да је изгубила своју најтежу и најдужу битку за коју је дала последњи атом снаге, да је стало њено храбро срце.
Јадранка Илић, која је рођена 13. децембра 1957. године у Косовској Митровици, деценијама је градила и успешно изградила своје место у београдском фудбалском миљеу. Највећи део живота, уз породицу, посветила је и једној од својих великих љубави – фудбалу, а стварајући кроз овај спорт специфични и препознатљиви имиџ у делу који је неизоставан када се ради о самим играчима, она је практично постала један од синонима Фудбалског савеза Београда. Док је као експерт за регистрације играча радила у Делиградској 27, у коју је дошла из Црвене звезде где је већ стекла део фудбалске препознатљивости, ни један већи или мањи трансфер у прелазним роковима током три последње деценије није могао да прође без ње. Оно што је била Јадранкина карактеристика је невероватна самоувереност и стручност, што јој је донело поштовање свих који су везани за београдски фудбал и то како оних из наших највећих клубова, тако и оних из аматерских средина.
Ретко да неко није знао Јадранку из савеза, па макар и да нису знали како се презива. Чињеница је и да су спортски медији по некаквом аутоматизму, уз приче о спектакуларним трансферима попут Пиксијевог из нишког Радничког у Црвену звезду, пласирали и Јадранку као неизоставни део таквих догађаја. Хиљаде анонимних фудбалера играло је за многе аматерске клубове и све их је Јадранка Илић озваничила, често носећи регистрационе материјале кући да би радила до дубоко у ноћ, не ретко када је прелазни рок и до јутра, како би сви на време потрчали за лоптом на Дорћолу, Графичару, Врачару, Милутинцу, Угриновцима… За здравље је нико није питао, питали су је само да ли неки играч има право да игра. А она би била „строга“, али изнад свега праведна, упркос чињеници да неки и нису волели њену хладнокрвност у поштовању правде и прописа. Мало таквих зна да је Јадранка увек чинила све што је могуће да све буде како треба, а мало ко зна и какви су то унутрашњи стресови који су годинама нагризали њен организам.
Јадранка Илић одликовала се и својом хуманошћу, јер је увек била спремна да помогне, а посебно је та њена карактеристика била изражена у несебичном ангажовању у пружању помоћи и логистике фудбалском клубу глувонемих „Олимпија“, а међу глуво-немим фудбалерима се не заборавља Јадранкин допринос у успешној организацији међународног турнира „Лиге шампиона за глуво неме“ који је одржан у Београду.
Стручност и непоколебљивост у последњих пет година довели су је са заслуженим епитетом најбољег експерта у тој области фудбалске администрације у кровну организацију српског фудбала – Фудбалски савез Србије. Ту је Јадранка наставила свој посао у вези са регистрацијама играча. Нажалост, болест која се годинама увлачила у њен организам одвела је у последње етапе најтеже битке коју је данас изгубила.
Јадранка Илић је имала супруга Јордана, сина Жарка и ћерку Тању које је бескрајно волела и који су јој били вечита подршка у свему. Јадранка је такође волела и београдски фудбал, а посебно Црвену звезду и свој ни мало лак посао у којем је оставила упечатљиве трагове.
Сахрана Јадранке Илић биће на гробљу „Орловача“ у четвртак 22. септембра у 12:30 часова.