На данашњи дан навршава се 13 година од смрти Небојше Поповића, једног од твораца надалеко чувене југословенске школе кошарке и Црвене звезде. У марту наредне године КК Црвена звезда прославиће 70 година постојања, а у години великог јубилеја Клуб коме је Небојша Поповић дао све, покушаће да му се одужи на симболичан начин. Наиме, КК Црвена звезда покренуће иницијативу да целокупан комплекс отворених терена на Малом Калемегдану понесе његово име. Јер, да није било Небојше Поповића Црвена звезда сигурно не би била оно што је данас. Управо из тог разлога, по завршетку снимања свих сцена за филм и серију „Бићемо прваци света“, отворени терени, као и клупске просторије на Малом Калемегдану биће реновирани и заувек ће подсећати на човека који је цео свој живот поклонио Звезди.
Небојша Поповић је један од оснивача и утемељивача кошарке у Србији. Директно је учествовао у оснивању Спортског друштва и Кошаркашког клуба Црвена звезда и у њих је уткао читав свој радни век.
Рођен је 8. фебруара 1923. године у Иригу, био је најбољи и најмлађи матурант Треће мушке гимназије у Београду. За првих седам послератних година завршио је два факултета, Правни и Новинарско-дипломатску школу, а просечна оцена на оба факултета му је била око девет. Никада није пао нити одложио испит.
Бавио се прво фудбалом и ватерполом, а потом је открио кошарку која је постала његов живот. Небојша Поповић је заједно са неколицином пријатеља 4. марта 1945. године основао Спортско друштво Црвена звезда и њену кошаркашку секцију која је касније постала кошаркашки клуб. Колики је значај имао у свему томе можда најбоље сведочи податак да је управо Небојша Поповић носилац чланске карте Црвене звезде са бројем 1.
Био је Звездин први кошаркаш, тренер, капитен и менаџер. Од 15 Звездиних шампионских титула у мушкој конкуренцији Небојша Поповић је освојио 10, као тренер и играч. Подједнако успешан био је и као тренер у женској конкуренцији, а са ЖКК Црвена звезда освојио је седам шампионских титула, што га са 17 титула првака државе сврстава у ред наших најуспешнијих тренера свих времена.
Био је капитен репрезентације некадашње Југославије, а у историју је ушао и као стрелац првог коша на првом Светском првенству које је 1950. године одржано у Буенос Аиресу. Обављао је и функцију селектора репрезентације предводећи национални тим на Европском првенству у Москви 1953. године и Светском првенству у Рио де Жанеиру 1954. године. Небојша Поповић веома успешно је вршио дужности поттпредседника, потом и председника Кошаркашког савеза Југославије као и функцију генералног секретара Југословенског олимпијског комитета. Био је предсеник Фибине комисије за међународну организацију и дуже од три деценије комесар-делегат на Фибиним такмичењима. Од 2007. године члан је Фибине Куће славних у Женеви, а носилац је и Фибиног Ордена за заслуге.
Небојша Поповић је најзаслужнији за велику експанзију кошарке у бившој СФРЈ. О томе су посведочили и његови савременици и нека од најзначајнијих имена светске кошарке. Својевремено дугогодишњи генерални секретар ФИБА Борислав Станковић рекао да је „Небојша Поповић био покретач свега“, а један од наших најбољих и најтрофејнијих тренера свих времена Ранко Жеравица „да је Небојша Поповић отац Југословенске кошарке“.
Кошаркашки клуб Црвена звезда је дуго важила за авангарду зато што је у својим редовима имала управо Небојшу Поповића. Непрестано се кошаркашки усавршавао путујући по Европи и учећи од најбољих тренера и играча у то време. Кошарку је пропагирао на најразличитије могуће начине, стално проналазећи начине да у тада сиромашној Југославији добије спортску опрему која је била права реткост.
Радио је и у Радио Телевизији Београд, најпре као новинар а потом и као уредник информативног програма. Најзаслужнији је што је кошарка почетком седамдесетих година прошлог века добила редовне телевизијске преносе утакмица.
Носилац је три ордена рада, највишег признања Југословенског олимпијског комитета „Спорт и универзалност“, Октобарске награде града Београда и безброј других признања.
Умро је у Београду 20. октобра 2001. године.
Небојша Поповић је био иницијатор свих кошаркашких акција на Малом Калемегдану. Био је човек изузетне енергије и менаџерских способности, заљубљен у кошарку у којој није бирао посао. Тако је својим рукама, уз помоћ и осталих играча Звезде саградио терене на Малом Калемегдану, потом и трибине за које се његовом заслугом увек тражила карта више. На тим теренима су деценијама касније стасавали бројни врхунски играчи, а Мали Калемегдан је и 70 година касније остао синоним за КК Црвена звезда.
