Није тајна да кошарка за Саву Лешића представља највећу љубав. Али шта је оно што нашег играча испуњава ван терена? Река, природа, пецање, за њега, то је оно право.
Имали смо прилику да овог младића упознамо на потпуно другачији начин. Сваки слободан тренутак користи да оде на реку и како би се у жаргону рекло „забаци штап“.
– Морам да признам да у риболову нисам професионалац. Али све ово много ме испуњава. Када пецам, искључим се потпуно, све остаје по страни. Од увек волим реку и природу, па је љубав према риболову логично произашла из тога. У родном Книну сам имао прилику да учим од заиста сјајних риболоваца. Данас упијам савете од искусних аласа. Пре нешто више од четири године схватио сам колико ми опуштање на реци прија– почиње причу Лешић.
На Ади Хуји крије се прави мали рај за пецароше.
– Овде имам викендицу и праву осматрачницу. Посебно је лепо са те висине гледати реку. У граду сам, а имам осећај да сам стварно далеко од свега. Има пар места где волимо да хватамо рибу, али ми је Ада Хуја далеко омиљена. Наравно, не може да се пореду са родним Книном. Тамо је много опуштенија атмосфера. Током лета скупи се доста младих људи, уз пецање, распали се и роштиљ па је угођај потпун. Чим се заврши сезона ето ме тамо.
Лешић ће у наредном периоду имати далеко мање времена за „слободне активности“ и опуштање. У живот овог сјајног кошаркаша пре два месеца стила је ћеркица Лена.
– Оног момента кад се супруга Маја породила за мене се свет потпуно променио. И даље нисам свестан како је све тако брзо постало другачије. Лена је заиста нешто најлепше што ми се десило. Нисам више исти. Приметио сам да ме и људи који се налезе у мојој близини виде као много озбиљнијег. Раније сам волео да кола по граду возим као да је у питању рели, али сада није тако. Лена је окренула мој свет на главачке.
Шта још поред пецања Сава воли да ради ?
– Нема много слободног времена. Раније је фудбал за мене стварно био најважнија споредна ствар на свету. Ишао сам скоро три године на сваку утакмицу коју је Звезда играла на „Маракани“. Посебан осећај је био на северу. Навијање, атмосфера, увек се најежим када се сетим. Данас одем на исток, запад али искрено није то то. Нисам у „фазону“ да седим и грицкам семенке– уз осмех ће Лешић.
На Ади Хуји кошаркаш црвено-белих имао је подршку другара из детињства.
– Дуго се знамо. Кошарка нас је спојила, ја сам наставио тим путем а они су се определили за образовање. Сви смо са Коњарника, фали нам још само Немања Бјелица. Он је исто из ове да кажем наше приче. „Бјелка“ никада није волео реку и пецање, тако да не верујем да би уопште и пристао да дође овде. Дружили смо се на другачији начин, човеку једноставно фали осећај за овакав виду уживања.
Приче о кошарци готово да није ни било. Сава се само присетио свог почетка.
– Са шест година доселио сам се у Пожаревац. Имао сам астму па је лекар родитељима препоручио да почнем да се бавим спортом. Хтео сам карате, због струњача и прашине одустали смо од ове идеје. Фудбал такође није био прави изобр, па сам се сасвим случајно опредило за кошарку. Тренери су проценили да ћу једног дана можда и постати играч, ето изгледа да се све то обистинило.
Два слободна дана које је добио од тренера Пешића, Сава је искористио да напуни батерије онако како највише воли. Искушења до краја сезоне има много, а оног тренутка када завеса падне на кошаркашку сцену, биђе више него лако пронаћи овог момка. Река, штап и роштиљ, на први погледа мало али за Лешића више него довољно.
