После свега нешто више од осам месеци Ненад Перуничић одлази из Црвене звезде…
Свега? У том периоду Звезди и „Терминатору“ догодило се више него што би неком другоме и за две-три сезоне.
Екипа која је била на петом, шестом месту у домаћем првенству, претходно елиминисана из Европе, којој је претило осипање играча, одједном се повратком легенде претворила у страх и трепет за све ривале у Србији. Црвено-бели су суверено освојили трећу узастопну титулу, а Ненаду се коначно испунила давнашња жеља, да после свих могућих трофеја освојених по „белом свету“, шампионски шампањац испије и у најдражем дресу!
И, за све то време, живнуо је читав клуб. Почеле су да се склапају коцкице амбициозног пројекта названог „европска Звезда“.
Нажалост, последњих месеци десиле су се и Звезди и Перуну и неке мање лепе, да не кажемо ружне ствари: сметње на везама унутар самог клуба, одлазак спонзора, дата и неиспуњена обећања…
Због свега тога, Ненад Перуничић одлучио је да оде с „Маракане“.
„Привремено, на годину дана“, истакао је јуче славни ас током неформалне конференције за медије, боље речено дружења са „седмом силом“ у Рукометном клубу Црвена звезда.
„Знате сви, није тајна, да се последњих пар месеци дешавају неке ствари које ме просто приморавају да одем. Ипак, не одустајем од зацртаног пројекта. Звезда је клуб са дугом традицијом, највише освојених трофеја у Србији и као такав има обавезу да буде стални члан Лиге шампиона и поштована у Европи. То сам рекао одмах по доласку, то тврдим и данас. То је Звездина обавеза и ја ћу и даље, свим својим бићем, настојати да то заједно испунимо. То што неко време нећу бити физички ту, неће ме спречити да будем посвећен својој највећој љубави“.
Са доста емоција, тренуцима кад су речи застајале у грлу, Ненад се свима захвалио на сарадњи.
„Као „звездаш“ сам пресрећан и због освојене титуле, још више што су се многе ствари покренуле с мртве тачке. У клубу су почели да дувају добри ветрови, свуда је почео да се осећа талас који, уверен сам, више не може ништа да заустави. Веома ми је драго и због одличне сарадње са Спортским друштвом, што раније можда и није био увек случај. Морам да се захвалим генералном секретару Ивану Тодорову који ми је одмах пружио сву потребну подршку, а потом и свим другим важним људима под овим кровом, који су сваког тренутка за нас рукометаше имали и времена, и разумевања и жеље да помогну. Такође, захвалан сам и Вама новинарима што сте били и критични и добронамерни, што сте знали да препознате позитивне ствари које се дешавају у Звезди и што сте то подржали. Захваљујући и Вама, Звезда је добила крила која су је носила до овогодишњих успеха. Са многима од Вас не само да сам био сарадник него постао и пријатељ“.
Његовим одласком, истиче Перуничић, зацртани планови, жеље и стратегија клуба неће пасти у воду. Напротив.
„Нисам желео да одем док нисмо све решили око повратка Игора Бутулије. Не треба да Вам причам сувише о њему. Он је највећа играчка легенда Црвене звезде, изузетно талентован тренер и, пре свега, човек од визије који идеју о европској Звезди одавно гаји као своју. Све што сам ја овде радио, Игор ће наставити и, чак, радити боље. Моја велика жеља била је да радимо заједно – да он буде носилац посла са играчима на терену, ја као директор, затим да ту буду укључени и легендарни професор Јездимир Станковић, па овде присутни господин Терзић… Сад, ето, одлазим, али понављам – накратко. Игор је потписао двогодишњи уговор са Звездом, али ја сам уверен да ће он ту остати много, много година. Значи, сачекаће ме и радићемо заједно“.
Реч, две о Будућности… Да ли ће сада, силом прилика, у Подгорици завршити играчку каријеру?
„Не знам, нећу да то тврдим. Ето, пред нетом завршену сезону говорио сам да више нећу играти, па сам опет то чинио. Знате како, док год човек не осети муку да крене на тренинг, значи да може. А, мени не да није било ништа тешко, напротив! Било ми је изузетно задовољство и да тренирам и да јурцам са овим клинцима по терену“, смешкао се Перуничић. „Иначе, нисам желео у почетку ни да преговарам с Подгоричанима, ни да се јављам на њихове позиве, толико сам био тврдокоран да останем у Звезди и вољан да почнем да радим као директор. Кад се десило све што се десило, кад је то почело да личи на немогућу мисију, прихватио сам понуду Будућности која је у овом тренутку сјајно организован клуб. Код њих нема ни „видећемо“, ни „покушаћемо“, ни „сачекајмо“… Оно што кажу, то испуне јер имају велику жељу, а колико видим и снаге и знања да од мушког клуба створе оно што је Будућност била у женском рукомету“.
Реч, по реч, Перун се вратио основној теми…
„Одлазим у понедељак. Али, бићемо на сталној вези, Игор и ја. Звезда и ја. И Бутулији и Звезди желим много среће“.
Као и пре осам месеци, на оној „повратничкој“ конференцији, уз Ненада су и на овој „опроштајној“ били професор Станковић, Игор Бутулија и старији брат Предраг Перуничић. Један по један узимали су реч.
„Запамтите добро, сви од овог тренутка имамо велики задатак, да будемо уз Ненада и поново га подржимо да се опет врати у Звезду. И он, и Игор, и овде присутни Предраг, и многи други играчи из оне чувене генерације на челу са Шкрбом, потребни су и Звезди и српском рукомету, да овде буду, раде и, што је у спорту најважније, и ураде. Да се српски рукомет врати на место које је некад имао и које му по свему припада“, рекао је Јездимир Станковић. „Што се тиче Игора, мислим да сам као стручњак који га је током његове играчке каријере најдуже водио, овде јавно тврдим да ће бити велики тренер јер за то има редак и необичан таленат“.
Игор Бутулија се, гледајући све време у Перуничића, надовезао на Станковићеве речи.
„Ја и даље кажем да до понедељка има још довољно дана да га можда убедим да се предомисли и остане уз мене, уз нас, уз Звезду. Ако у томе сад не успем, успећу догодине. Ненад мора да се врати јер је човек који је потпуно сам покренуо један тежак точак, да свима нама буде лакше… Пресрећан сам што сам опет у својој Звезди, али бићу још срећнији и задовољнији кад будем радио заједно са Ненадом Перуничићем“.
Доћи ће и тај дан. Да две легенде поново буду заједно. Иди Ненаде у Будућност и, као и свуда, освајај трофеје. Али се врати кући! Нека овај растанак, баш као што си и рекао, буде привремен…
