Одавно један вечити рукометни дерби није привукао толику пажњу домаће јавности више од овог. Иако је резултатски био тотално неинтересантан, иако су играчи приметно уморни од напорних сезона, иако нас Партизан није победио три године публика је препознала тренутак када да буде уз своје љубимце и у великом броју дошла у спортски центар Шумице. Разлог томе је био веома једноставан, састали су се нови-стари шампион државе и освајач купа за ову сезону, и та чињеница је била сасвим довољна за прави “рат” на терену. Многи љубитељи рукомета су ову утакмицу називали својеврсним суперкупом, и од ње са правом очекивали велику борбу на терену, прегршт добрих потеза и неизвесну завршницу. Прва два услова су била испуњена, док су се играчи црвено-белих потрудили да до трећег услова не дође, па су тако сигурном игром у завршници рутински утакмицу привели крају и слободно можемо рећи убедљиво надиграли вечитог ривала.
Атмосфера на трибинама, била је све усијанија како се меч приближавао крају, а последњи звиждук главног судије, означио је и почетак делиријима међу најватренијим Звездиним навијачима. У том тренутку на трибинама су засијале бакље, Делије нису штеделе грла и дланове, а на терену су се појавиле медаље и пехар намењени државном прваку. Заблистале су медаље на вратовима наших јунака, и сви у хали су чекали тренутак за историју, тренутак када ће легенда нашег клуба, Ненад Перуничић коначно подићи пехар државног првака, један од ретких који му је недостајао и тиме на најлепши могући начин привести крају своју фантастичну каријеру. Држао је Ненад тај пехар са жаром једног двадесетогодишњака који тек сада улази су свет рукомета, док му осмех није силазио са лица кенула је и песма навијача – “САД СИ УЗ`О ТРОФЕЈ ПЕРУНЕ”, којој су се придружили и сви играчи на терену. Сцена за историју.
Песма је и даље одзвањала у Шумицама, дечаци, будући шампиони су се растршали по терену да узму аутограм, дрес, мајицу, ма био шта, само да је од њихових идола, у таквој еуфорији било је веома тешко наћи неког од играча ко је имао сву спортску опрему на себи.
Некако стидљиво, са стране посматрао је славље својих пулена Ненад Краљевски, млади стручњак који је током своје прве сезоне успео да уради оно што је тренерима увек најтеже, а то је да одбрани титулу освојену предходне сезоне. Скромно се захвало и честитао играчима Партизана на фер и коректној борби:
“Честитао бих прво противничкој екипи на коректној утакмици, као и на трофеју купа освојеног пре недељу дана. Некако се створила негативна атмосфера пред овај дуел, и свестан сам да упоште није било лако истрчати на терен и наћи мотив када је сезона приведена крају. Зато овај тријумф има додатну вредност, како за играче тако и за све нас у стручном штабу. Велику захвалност дугујемо и нашим најватренијим навијачима који су доказали свима како се бодри свој клуб. Предстоји нам леп период у којем треба уживати у постигутом успеху, а онда се брзо вратити у тренажни процес, и што боље припремити за наредну сезону у којој нас очекује одбрана трофеја и учешће у лиги шампиона, где ћемо се потрудити да парирамо најбољим европским екипама”, причао нам је Ненад Краљевски , док се са трибина још увек чула песма најватренијих Делија.
Сачекали смо да еуфорија, мало спласне и да честитамо најискуснијим играчима, двојици Ненада, Максићу и Перуничићу, можда и најзаслужнијима што је титула остала на Маракани, а да ли ће је они бранити следеће сезоне остаје на њима, али једно је сигурно, а то је да ће нам њихово искуство са европских терена бити од непроцењивог значаја у борби са најквалитетнијим европским екипама.
“Дечачки сан је остварен, све оно што сам пропустио током каријере и за чим сам жалио била је титула првака са мојом Црвеном звездом. Хвала свима у клубу, хвала и младим саиграчима, и велико хвала Делијама који су ме вечерас вратили у моје време када је Пионир био препун и када се живело за рукомет. Подићи пехар намењен прваку је јединствен тренутак. Овом приликом се извињавам свима што смо изгуили меч од Колубаре у купу, јер себе сматрам за главног кривца што нисмо отишли на завршни турнир у Панчево и што смо пропустили да освојимо дуплу круну”, са сетом је коментарисао пропуштену прилику популарни Перун, и додао да је још увек рано о причама за наредну сезону, али да му је велика жеља да остане у клубу и да макар играма на европским мечевима помогне талентованим играчима.
Још један играч који ће заувек памтити овај меч је и чувена 99-ка црвено-белих, Жаре Пејовић, који већ има потписан уговор са португалским Лисабоном и којем је ово био последњи меч пред својом публиком.
“Дуго ћу памтити овај меч, Делије су се потрудиле да из Београда понесем најлепше успомене и да будем свестан за какав клуб сам наступао две године. Хвала им за све. Наравно, велико хвала иде и управи клуба, која је учинила да се у Београду осећам као код куће. Две титуле првака за две сезоне у Звезди су фантастичан успех. Међутим, остаје ми да жалим што не могу да помогнем својим друговима и следеће сезоне, јер сам убеђен да са два – три појачања, Звезда има шансе да се надмеће са најбољим европским клубовима”, причао је Жарко док из руку није испуштао пехар намењен државном прваку.
Иако је до краја сезоне остало да се одигра још једно првенствено коло и то у Чачку, свима у клубу је у мислима 29. мај и пут на Косово и Метохију, тачније у Зубин Поток, где ће у ревијалном мечу са домаћим клубом прославити титулу и помоћи им да макар на тренутак забораве на тешко стање у тој Српској покрајини.
