Приче из историје – 10 година од финала ЦЕВ купа

203

75 година велике Звезде!

Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије„, (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)

Женски одбојкашки клуб Црвена звезда је један од стубова и понос наше породице. 27 шампионских титула, 17 националних купова, али и бројни успеси у Европи. 2010.године у Бакуу, Црвена звезда је постигла највећи клупски успех наше одбојке – финале ЦЕВ купа и након велике борбе пораз од италијанског Јамамаја из Бусто Арсиција.

Из те генерације коју је предводио стратег Ратко Павличевић, шест девојака чине гро репрезентације Србије која је олимпијски вицешампион, светски шампион и двоструки узастопни европски шампион на челу са легендарним селектором Зораном Терзићем. Капитен Стефана Вељковић је учествовала у свим медаљама, Ана Бјелица, Јелена Благојевић и либеро Теодора Пушић су пропустиле ОИ 2016 у Рио де Жанеиру, Бојана Живковић (сада Дрча) и Јована Стевановић последње ЕП у Турској. Уз нашег селектора Зорана Терзића, капитен најбоље репрезентације света и најбољи светски техничар Маја Огњеновић, затим Бојана Миленковић и Мина Поповић, Тијана Малешевић, и асистенти Бранко Ковачевић и Александар Владисављев неизоставни и неизбрисиви су део наше породице, Црвене звезде.

Од 2007. године Црвена звезда је „кокетирала“ са великим европским успехом. Након једног веома успешног и антологијског периода српске одбојке, у којем је Црвена звезда предвођена Зораном Терзићем и на терену Ањом Спасојевић, Иваном Ђерисило, Мајом Огњеновић, Марином Вујовић, Драганом Илић… успела да прекине доминацију ужичког Јединства. Заједно са тим периодом уследио је и успон српске одбојке, а примат на клупском нивоу преузела је екипа Поштар 064. У Љутице Богдана 1а су стасавале златне девојке и полако се склапао мозаик за, како се испоставило, најуспешнији период у богатој клупској историји, али и српске одбојке.

У сезони 2007/08 на завршници ЦЕВ купа у Београду, у хали „Пионир“ у полуфиналу након пет сетова је био успешнији и срећнији француски Рошевил Ле Кане, да би у утакмици за 3.место наш тим савладао руски Самородок из Кабаровска, такође након пет сетова. Скаволини из Пезара је успоставио доминацију италијанских екипа.

Наредне сезоне у Црвену звезду је дошла Стефана Вељковић из Поштара, Ана Бјелица је улазила у први тим, уз Јовану Стевановић, Љубицу Кецман, Теодору Пушић… у екипи су остале примач сервиса Јелена Благојевић, први либеро Нина Росић, организатор игре, техничар Бојана Живковић, коректор Ивана Нешовић, средњи блокер Нађа Нинковић.. у другом делу сезоне и Кубанка Лиана Меса. Звезда је полако имала обрисе шампионске екипе. Нажалост, жреб није био повољан у ЦЕВ купу, па је већ у четвртфиналу противник био Асистел из Новаре предвођен Наташом Осмокровић, Саром Анзанело, Паолом Пађи, Паолом Кардуло, Кристином Барћелини… У оба меча је славио будући освајач турнира, (3:1, 3:0).

Црвена звезда је сезону 2009/10 у ЦЕВ купу почела дуелима против португалског представника Мадеире убедљивим и максималним победама – 3:0 (25:10, 25:11, 25:5) и 3:0 (25:10, 25:20, 25:18), али нажалост без помоћи новог појачања Сање Малагурски, због повреде. Наредни противник је био шпански Валеријано из Менорке. У првом мечу, у Београду, црвено-беле су успешно одрадиле свој део посла и победиле максималним резултатом (25:21, 25:16, 25:18), да би на Балеарским острвима освојиле сет за пролаз у четвртфинале и поред пораза од 3:1 – 15:25, 25:18, 22:25, 20:25.

У четврфиналу нас је чекао српски дуел и увертира у финале Купа Србије, против Динама из Панчева. Тренер Динама био је бивши одбојкаш Црвеме звезде, садашњи тренер наших одбојкашица и први асистент Зорана Терзића у репрезентацији Србије Александар Владисављев, а на терену је била заменик капитена репрезентације Милена Рашић. У првом мечу у Панчеву, Звезда је славила 3:0 (25:16, 25:12, 25:15), да би у препуним „Шумицама“ пред близу 2.000 гледалаца оверила визу за Ф4 у Бакуу, такође са максималних 3:0 (25:20, 25:12, 25:14).

Противник у полуфиналу био је најтрофејнији тим старог СССР и Русије, Уралочка из Јекатеринбурга. Међутим, Звездина младост, снага и велика жеља су превагнуле после пет сетова за велико финале – 3:2 (21:25, 25:18, 25:23, 31:29, 15:11). Звезда се два пута враћала у меч, изборила пети сет након разлике и чак 60 поена. До финала Звезду је водила Ана Бјелица са 25 поена, 19 је освојила Јелена Благојевић, по 18 тандем блокера Стефана Вељковић&Нађа Нинковић, а 10 Тамара Ракић.

21.марта 2010. у дворани „Серхадчи“ у великом финалу противник је био италијански Јамамај Бусто Арсицио. Бусто је повео 4:1 захваљујући бољем пријему и игри у блоку, али уследио је преокрет. Бојана Живковић је дириговала Звездином игром, црвено-беле су током већег дела сета имале два поена разлике. Нађа Нинковић и Ана Бјелица донеле су три сет лопте, Нинковићева је искористила другу за 25:22.

Ротацијом Барбаре Де Луке и Кармен Турлее, и увођењем Корејке са италијанским пасошем Ми На Ким услед повреде техничара репрезентације Бразила Фернандиње, тренер Буста Карло Паризи је желео да задржи почетну предност за разлику од првог сета, али је Стефана Вељковић држала прикључак, па је пред други технички тајм-аут наш тим водио 14:16. Ипак, далеко веће искуство које је поседовао италијански тим је било пресудно. Румунка Турлеа је поентирала, пратила је саграчица из Чешке Хелена Хавелкова, која је искористила прву од две сет лопте, убитачним сервисом за 1:1.

Трећи сет је у потпуности припао Бусту. Турлеа и Хавелкова су пронашле ритам, Звезда није имала решења у нападу. Након 8:3 пред први обавезни предах, разлика је расла до коначних 25:12. Последњи сет је донео узбуђења. Лопте Ми На Ким ка Турлеи и Хавелковој су завршавале у пољу шампиона Србије, али одговарале су Вељковић, Бјелица и Благојевић. Ни после 16:10 на другом техничком тајм-ауту није се предавала екипа Ратка Павличевића и изборила је 23:21 у финишу. Ипак, МВП турнира Турлеа је донела меч лопту, Хавелкова поентирала за трофеј ЦЕВ купа.

Баку, хала: Олимпијски центар: “Серхадчи”. Гледалаца: 1000. Судије: Дусан Ходон (Словачка) и Харалд Сођа (Аустрија). Трајање меча: 104 минута.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Јелена Медаревић, Љубица Кецман, Нађа Нинковић 11, Тамара Ракић 5, Нина Росић (либеро), Бојана Живковић 7, Стефана Вељковић 15, Ана Бјелица 12, Ивана Нешовић 2, Јелена Благојевић 15, Теодора Пушић (либеро), Јована Стевановић. Тренер: Ратко Павличевић.

ЈАМАМАЈ: Фернанда Фереира Фернандиња 1, Федерика Валериано 5, Ми На Ким 1, Кармен Турлеа 26, Катарина Ковачова, Ђулија Декорди, Барбара Кампањари 6, Мауриција Бори (либеро), Лућија Крисанти 14, Барбара Де Лука 4, Хелена Хавелкова 26. Тренер: Карло Паризи.

Индивидуална признања су показала да је оно екипно мало недостајало. Најбољи сервер и члaн најбоље поставе је била Стефана Вељковић, најбољи техничар и члан најбоље поставе Бојана Живковић, а најбољи примач Тамара Ракић.

То је био први од три трофеја за италијанску екипу. Наредни су освојили 2012. године у склопу трипле круне, а трећи прошле сезоне. Бусто је и ове сезоне стигао до четвртфинала и био у прилици да брани трофеј, али је сезона заустављена због пандемије корона вируса.

Црвена звезда је освојила прву од четири узастопне дупле круне у наставку сезону и започела доминацију српске одбојке. 2011. године Србија је освојила своју прву златну медаљу на ЕП у Београду. У тиму су биле Сања Малагурски и Нађа Нинковић, а у најбољу селекцију полако „улазиле“ Стефана Вељковић и Бојана Живковић.

И наредне сезоне црвено-беле су биле веома близу борбе за европски трофеј. Након учешћа у Лиги шампиона после пет година, Звезда се преко бечког Швехата пласирала у треће полуфинале за четири године. У оба меча су славиле изабранице Ратка Павличевића са по 3:1 – у Београду (25:21, 25:22, 19:25, 25:16) уз 17 поена Бјелице и 15 Малагурски, и Бечу (25:17, 25:23, 16:25, 25:20) пред великим бројем навијача Црвене звезде.

Противник за финале био је италијански Урбино. Велика победа у „Шумицама“ 3:1 (25:19, 23:25, 25:19, 25:21), али је екипа Шато де Урбина славила у својој дворани након златног сета 15:12, пласирала се у финале и освојила трофеј.

Можемо рећи за ову генерацију да је историјска и златна. Надамо се да ће тек написати историју на Олимпијским играма и донети Србији оно што заслужује, и оно што оне заслужују. Злато.