Фељтон о Шекију (VI) – Деби

31

Велика звезда први пут је заиграла на званичном мечу у црвено-белом дресу те давне 1955. године. Већ први контакти са лоптом Драгослава Шекуларца измамили су овације публике које, чини се, никада неће престати.

Први првенствени меч у црвено-белом дресу одиграо сам марта 1955. године, против новосадске Војводине, пред 30.000 гледлаца. Било је 2:2. Новосађани су имали одличан тим, у којем су главне звезде били репрезентативци Вујадин Бошков, Здравко Рајков, Доброслав Крстић и Тоза Веселиновић, кога сам посебно ценио.

Моји и Тозини фудбалски путеви су се годинама укрштали, на њима смо исковали велико пријатељство и узајамно поштовање. Био је велики играч и велики боем, чиме ме је потпуно освојио.

Као десна полутка, са „осмицом” на леђима, за директног чувара добио сам Бошкова, најбољег играча Војводине. Вујке је тада важио и за једног од најцењенијих одбрамбених игача, не само у Југославији, него и у Европи. Био је члан нашег чувеног олимпијског тима, који је у Хелсинкију освојио сребрну медаљу, а играо је и у изабраној селекцији Старог континента.

Нисам се уплашио, просто због тога што је моја особина била да се никад не плашим ривала, нити било каквог изазова на зеленом пољу. Ни у раној младости нисам знао шта је то трема, верујући чврсто у себе. То је, кажу, човеку у генима.

Моја играчка дрскост је управо на том дебију дошла до пуног изражаја. Озбиљни Бошков је био изненађен мојим враголијама, јер сам му био потпуно непознат играч. Извозао сам га као на рингишпилу. Није прибегао грубостима, био је господин играч. Зато је и имао сјајну каријеру.

Одушевљени гледаоци су ме бодрили више него било ког другог играча. Нешто због тога да би ме охрабрили, а добрим делом и због учинка у дуелу са сјајним Новосађанином. Успешан први првенствени наступ дигао ме је у небеса Знао сам да ме више нико неће избацити из првог тима, што ми је било најважније. Важније и од потписивања уговора, које је убрзо уследило. Верност клубу, збаично, тада није плаћана парама, а то је важило и за најбоље играче.

Зато се десило да сам за параф на четворогодишњи уговор добио две грамофонске плоче са песмама тада врло популарне италијанске певачице Катарине Валенте. И честитке челника клуба који су ме тапшали по рамену и дизали чаше за моју успешну каријеру. „У Звезди играју само најбољи, труди се да и ти будеш такав”, рекао ми је, уз осмех, друг Крцун.

У сећању на потписивање уговора заувек ми је остала једна неочекиана расправа са мојим Богосавом. Пошто су му неке колеге на послу рекле да Партизан, за разлику од Звезде, младим играчима за уговорну обавезу даје доста новца, покушао је да ме посаветује у том смислу. У ствари, да ме прешалта међу црно-беле. Букнула је свађа, јер је за мене то било незамисливо. Никакав новац, нити било шта друго, није ме могао одвојити од Звезде. То је већ толико био мој клуб да сам једном, слушајући радио пренос утакмице у којој је Звезда губила, пао у несвест.

Пошто нисмо постигли компромис, побегао сам од куће. Најпре код Зорана Алексића, некадашњег „шефа банде” из мог кварта, затим код још неких младих пријатеља. То моје изгнанство трајало је скоро три месеца, а онда је Богосав попустио. Друкчије, наравно, није ни могло да буде. У успостављању римирја између оца и сина помогла је, наравно, и Звезда. Са Зораном сам кум, венчао сам га. Пријатељство смо, углавном, градили кроз младалачке несташлуке. Ко зна шта би било са мојом каријером д анисам имао таквог јатака.

Као играч Звезде имао сам бесплатну храну у ресторану „Два рибара” али о додели стана није било ни говора, све док се нисам оженио. Наставио сам да живим код родитеља, што ми није много сметало. Озбиљно сам се, међутим, наљутио када је клуб моју прву премију дао мом тати. Реаговао сам бурно изоставши са неколико тренинга.

Прве зараде сам предавао мами Донки, а онда од ње узимао колико ми треба. Од мог дела дотицало је и за брата Мирка и за моје другаре. Новац као новац никада није био моја опсесија. У раној младости поготово. Нисам знао да га правилно распоређујем, углавном је одлазио на проводе. Називајући ме бонвиваном и расипником моји старији саиграчи Јован Цокић и Лаза Тасић су ми једном понудили да ми преузму на чување део од плата и премија. „Твоје паметне ноге никад не могу да зараде колико твоја луда глава може да потроши”, говорио ми је Тасић. Са договором, међутим, није било ништа.

Са мојим уласком у први тим почела је серија Звездиних освајања титула првака Југославије. За пет година четири пута смо били најбољи. Био бих прескроман, а то нисам, када бих рекао да мој удео у тим успесима није биоогроман. Многи познаваоци фудбала су сматрали да сам управо ја нови мотор екипе, будући прави наследник Рајка Митића.