Аутор текста: Зоран С. Аврамовић
Будућност има много имена. За слабе она је „Недостижна“, за бојажљиве она је „Непозната“,
а за Храбре она је „Шанса“!
Виктор Иго
Само у борби са искушењима стиче се чврстина вере и подвига. Наши, олимпијке и олимпијци, су у Токију, главном граду земље у којој сунце излази, чврстином вере направили подвиг. Биће потребно време да се та звездана прашина, која је данас ковитлац емоција, страсти, поноса и доброг осећаја да је и недостижно и непознато – достижно и препознато када се указана шанса искористи. Ове летње Олимпијске игре потврда су да је спорт сам по себи непобедив, јер и чак најмрачнија ноћ завршава се изласком сунца.
Вредело је „чекати“ годину дана, пуне искушења и неизвесности које је изазвала пандемија.. . Али, то није тема. До новог сусрета у Паризу – граду светлости „само“ су три године…
Нова шанса за храбре! Тиме се увод ове приче завршава.
Наставак приче је инспирисан јапанском изреком – филозофијом у чијој сржи је мудрост, да најдубље реке теку полако и бешумно и зато ваљда трају тако дуго.
Астролози ће већ да израчунају у којим данима је био пун месец док смо гледали наше олимпијке и олимпијце, али 8. августа је наступила мена младог месеца… Постоји једна дивна прича да су звезде и измишљене да месец не буде сам током ноћи.
Углавном, пун круг сунца и пун круг месеца. Баш као олимпијска медаља, а свака је пуна сјаја. Медаље са именом и презименом и земљом порекла.
Веровање да је у човековом имену дата његова личност није од јуче. Nomen est omen – име је знак или у слободнијем преводу, све је у имену, могло би се сажети у причу да име све каже!
Рецимо – Виктор.
Виктор значи: победник или освајач, мада може да се каже и победник и освајач.
Виктор Јеленић, председник Ватреполо савеза Србије, у Звезди од почетка. Дуго траје у ватерполу, ваљда зато што тихо, малтене бешумно, одолева свим искушењима, бришући границе недостижног и непознатог…
Досегао је Виктор као играч до олимпијских медаља… Бронзане у Сиднеју 2000. године и сребрне у Атини 2008. године… Досегао је и као председник Ватерполо клуба нашег спортског друштва и до титуле првака Европе у сезони 2012/13. Те 2013. године је освојена Лига шампиона, Суперкуп Европе, Првенство Србије и Куп Србије. Тренер: шампион и освајач – Дејан Савић, а у том тиму су Андрија Прлаиновић, Душко Пијетловић, Сава Ранћеловић и Страхиња Рашовић дали свој пун допринос „ватерполо чуду“, које се те године десило. За Црвену звезду играо је и Гојко Пијетловић, а Савић је играчку каријеру завршио баш у црвено-белој капици.
Док пишем промичу ми слике и по сећању и по доживљају, насловне стране „ Зведине ревије“, породичног албума нашег спортског друштва у коме је један датум битнији од времена које означава. Четврти март 1945. године, дан када је Звезда рођена. И то Црвена. Тада Црвена звезда додељује признања најбољима. Деки Велики – Дејан Савић је 2012. године добитник Специјалног признања, а 2013. и 2014. проглашен је Најбољим тренером СД Црвена звезда.
Андрија Прлаиновић – Новљанин коме је Србија и Савина водиља, проглашен је најбољим спортистом СД Црвена звезда 2013. године, Сава Ранђеловић – та „ крцкалица у базену“, момак из Ниша, је наследио ту титулу 2014. године.
Зоран Терзић, наш селектор, пре већ или тек двадесет година, преузео је националну одбојкашку екипу девојака захваљујући неоспорним диломатским нервом и ауторитетом Александра Боричића, одбојкаша, репрезентативца, тренера, генералног директора СД Црвена звезда, председника Управног одбора СД Црвена звезда, председника Одбојкашког савеза наше земље, председника ЦЕВ-а, добитника Награде за животно дело и Златне значке СД Црвена звезда, који је својевремено „убедио“ Терзу, који јесада ту где јесте и у одбојкашком свету је то што јесте. А Терзић је био најбољи тренер СД Црвена звезда 2002. године.
Женску одбојкашку репрезентацију Србије на овим Олимпијским играма капитенски је предводила Маја Огњеновић, која је какон што ју је Терза из Зрењанина довео у Звезду, освајила титулу државног првака са нашим одбојкашицма 2004. године.
Иако Маја са поносом и нескривено открива своје године, најављујући сусрет са Паризом, са њом у екипи су наше „звездице“ – које су у свет одбојке кренуле са почетне станице из Љутице Богдана. Бојана Миленковић, Мина Поповић, Ана Бјелица, Јелена Благојевић узори су новом таласу полазница Звездине школе одбојке. Пример и доказ да године не подсеђају само на време, већ ии на трајање. Бојана је проглашена најбољом кадеткињом наше звездашке породице 2013. године, а најбољом јуниорком 2014. године, Мина најбољом кдеткињом СД Црвена звезда 2011. године, а најбољом јуниорком 2012.године, а Ана најбољом јуниорком 2009. и 2010. године.
Немања Мајдов, светски првак из Будимпеште 2017. године, шести на ранг листи на свету, Ања Обрадовић „бронзана“ са Светског првенства ове године и Милица Николић, која је 2018. године освојила прву медаљу за наш женски џудо – након седамнаест година, чланови наше „џудока експедиције“ на летњим Олимпијским играма у Токију постају богатији за искуство, да се са још више вере и чврстине посвете Паризу и сусрету са светлостима борилишта и медаља.
Немања је проглашен најбољим младим спортистом СД Црвена звезда 2014. године, 2016. најбољим млађим сениором,а најбољим спортистом Црвене звезде 2017. и 2019. године. Двехиљадедеветнаесте и Љубиша Мајдов је проглашен најбољим тренером СД Црвена звезда. Милица је проглашена најбољом пионирком црвено-беле породице 2006, најбољом кадеткињом 2010, најбољом млађом сениорком 2015. и најбољом спортистињом СД Црвена звезда 2016. и 2018. године. Ања најбољом млађом сениорком Звездиног спортског друштва 2019. године.
Постоји пуно разлога да државе, које учествују на Олимпијским играма, своје спортске представнике називају и представљају као Тим. Тим Србија чиниле су и наше кошаркашице, са капитеном Соњом Васић, која је бранила и боје нашег клуба. Уз њу су и Тина Крајишник и Александра Црвендакић. Александара је 2012. године проглашена најбољом кадеткињом СД Црвена звезда, а 2013. године најбољом јуниорком начег спортског друштва.
Није претерано рећи да је сваки од учесника – спортиста на овим Олимпијским играма шампион. Олимпијске игре бришу границу између „ великих“ и „малих“спортовау свести- чак и оних, који инсистирају да та граница постоји. Олимпијска медаља је Олимпијска медаља. Медаља Миленка Себића једнако је вредна као и свака друга. Миленко је у Звездиној књизи незаборава, уписан као један од најталентованијих стрелаца. Јасмина Миловановић и Зорана Аруновић потичу из те Звездине школе. Зорана је проглашена најбољом јуниорком СД Црвена звезда 2006. године, а најбоља спортисткиња црвено-белих била је чак пет пута: 2010, 2011, 2012, 2013. и 2015. године.
Ништа као спорт уживо не мотивише генерације које долазе. Стони тенис ће се сигурно играти више и масовније у Србији, него до сада , јер су наши стонотенисери показали да и тај спорт има своје дражи и чари. Наш Марко Јевтовић, као и Жолт Пете који је прошле сезоне учествовао у освајању шампионске титуле Црвене звезде, ће сигурно млађим генерацијама имати шта да пренесу. Од олимпијске атмосфере до играчког умећа. На шљаци Звездиних тениских терена почелаје и Алексанра Крунић и њени резултати су још 2009. године награђени трофејом најбоње кадеткиње СД Црвена звезда.
Армин Синанчевић – „ куглаш“ на Играма у Токију је наговестио да Светско атлетско првенство у дворани, које ће се одржати у Београду наредне године може да изнедри и нове атлетске успехе наших репрезентативаца. Армин има на кога да се угледа. На свог тренера Драгана Перића, који је 2001. године проглашен најбољим спортистом СД Црвена звезда.
Никако не треба заборавити ни веслачицу Јовану Арсић која је на својим првим Олимпијским играма показала да од ње тек можемо да очекујемо врхунске спортске резултате и велике успехе.
До Париза биће још искушења. И сасвим је извесно да ће стасати и стасавати и нови победници и освајачи. Спорт је једноставно непобедив. Границе људских могућности у физичком и психолошком смислу померају се доносећи и нове рекорде и нова имена рекордера, победника и освајача. На том списку од 206 земаља на 28. месту је Србија.
Тим Србија.
Србија – име победника!
А за сваког Звездаша – Србија је и светиња и инспирација. И ма како звучало , али је искрено – Заклетва и Завјет!
