Ивана Ћоровић завршила каријеру: Памтим прву титулу

136

Дугогодишња српска репрезентативка и играчица Црвене звезде, Ивана Ћоровић, одлучила је да заврши каријеру после скоро 20 година активног играња. Ватерполо је почела да тренира 2001. године у Ташу 2000, а до тада је тренирала пливање у Јадрану из Херцег Новог, где је одрасла и провела детињство. Пливала је и у Никшићу и Београду.

Са екипом Таша је освојила шест дуплих круна, а потом је наступала у иностранству, за турски Галатасарај и холандски Де Хам. Од 2013. је у Црвеној звезди, с тим да је сезону 2018/2019 провела у Румунији, где је са екипом Рапида освојила дуплу круну. У црвено-белој капици је освојила пет титула шампиона Србије и шест Купова, док има и једну титулу првака Турске.

За репрезентацију је играла од 2004. године и учествовала је на три Европска првенства, док је због повреде пропустила Шампионат у Будимпешти, у јануару ове године, али је била члан стручног штаба.

Остаје жал због целе ове године у којој је завршила каријеру, јер најпре због повреде није учествовала на четвртом Европском првенству, а затим није имала прилику да се титулом првака Србије опрости, јер је сезона прекинута. Ипак, Ивана је задовољна јер је Звезда освојила Куп, а младе играчице су сазреле.

Сезона је добро почела, узеле смо Куп у децембру, кренуле добро и Првенство, али као и у осталим спортовима због пандемије је све прекинуто. Имала сам жељу да одиграм сезону до краја и на тај начин затворим круг, али на крају није било тако. Моменат у којем се десила повреда је био баш незгодан, јер је утицала на доста неких ствари. Додуше, ја живим са убеђењем да се све догађа са неким разлогом, па тако и ово. Оно што смо могли да видимо у протеклој сезони, колико год да је кратко трајала, јесте да су млађе играчице сазреле и показале да имају велики потенцијал и простор за напредак.

На питање који моменат из каријере ће памтити и да ли има нешто због чега жали, 36-годишња играчица истиче моменат са почетка каријере.

– Оно што ћу памтити је сигурно прво освојено Првенство са Ташом 2000. То је била такмица у којој смо биле у минусу четири гола у последњој четвртини и имале довољно жеље и снаге да не одустајемо и на крају славимо. Оно због чега ми је жао је што када смо имале прилику нисмо успеле да уђемо у тих чувених осам у Европи. Квалитет за то смо имале, али нажалост нисмо успеле и да реализујемо.

Ивана је дуго у домаћем ватерполу и најбоље зна колико је важно да играчице у току сезоне имају што више јаких утакмица. Сада су ту Првенство, Куп, Регионална и Дунав лига…

– Слажем се, имамо већи број утакмица са јаким екипама, што смо постигли кроз Дунав лигу, самим тим играчице добијају више искуства и брже напредују. Тај напредак је евидентан, али је са друге стране и прилично захтевно, како са физичке тако и са психолошке стране. Да је овакав систем напоран, јесте, јер већином су млађе играчице у свим екипама и ту до изражаја долази проблем масовности, јер ми се буквално боримо за сваку играчицу. Прво да дође а онда да се задржи у спорту. Нема их много, самим тим играју за млађе категорије, за први тим… Доста су оптерећене, па се често боримо и са засићењем до ког долази током сезоне. Догађа се и да се уљуљкају због тога што нема конкуренције која опет произилази из масовности, па стално морамо да измишљамо начине да их подстичемо и мотивишемо.

Репрезентација је такође напредовала током претходних година и учествовала је на три Европска првенства у низу.

– На репрезентативном нивоу смо ухватили неки континуитет, кроз турнире, Европска првенства, како за сениорке тако и за јуниорке. Проблем са којим смо се суочавали раније је био да се стално нешто кретало од нуле, направимо корак па се вратимо на почетак. Чим имате континуитет и чешће се појављујете на међународној сцени, другачије вас посматрају. Самим тим и девојке имају прилику да их види неко из иностранства.

Србија има све више играчица у иностранству. Ивана је такође играла у Турској и Холандији, а сада наше репрезентативке наступају у Италији, Шпанији, Сједињеним Америчким Државама…

– Све више девојака игра напољу, већ дуго смо ми свесни да имамо квалитет са којим може да се игра у било којој земљи. Има и доста девојака које се не баве ватерполом више а за које тврдим да су могле да играју у иностранству, само да су околности биле другачије. Са једне стране, због малог броја играчица, то представља проблем за клубове, јер тешко попуњавамо редове, са друге стране је предност на нивоу репрезентације јер доста значи када девојке играју у јаким лигама.

Ивана Ћоровић већ неколико година ради као тренер у Ташу и Црвеној звезди, а такође је у стручном штабу репрезентације Србије.

Примарни циљ који имамо на дугорочном плану је да покушамо да мало популаризујемо и омасовимо спорт. Тренутно ие то теже него иначе, због ситуације са вирусом, јер су људи, логично, испрепадани и несигурни, али трудимо се да задржимо девојчице које имамо као и кроз школу пливања и ватерпола да прикључимо нове. Рад са најмлађима је од изузетног значаја, јер када имате добру школу, добар систем у млађим категоријама, онда то касније, на сениорском нивоу, се само надограђује – каже Ивана и додаје да и она, као тренер, константно учи.

Наравно, као тренер морам и ја константно да се надограђујем, тако да пратим и гледам како други раде, постављам питања када имам недоумице. Као играч сам радила са много тренера, са различитим приступима и начинима рада и буквално од сваког сам извукла нешто. Свесна сам својих добрих страна као и недостатака, тако да се трудим да константно радим на себи и напредујем. Рад са девојкама је специфичан, психологија је другачија. Колико зна да буде испуњавајуће исто толико зна да буде исцрпљујуће, посебно са аспекта који није везан за саму игру и тренинг. Међутим, све су то изазови који су саставни део овог посла.

Доскорашњи капитен репрезентације верује да ће Србија у будућности моћи да парира најјачим репрезентацијама.

– Ухватили смо континуитет, квалитетан рад је резулутирао и шестим местом у Европи које су заузеле јуниорке у Волосу. Мислим да уколико наставимо тако, можемо у будућности без проблема да парирамо земљама које су елита у женском ватерполу. Али оно што је неопходно је да се повећа бројно стање девојака које играју ватерполо као и број клубова у земљи. Квалитет имамо али тренутно можемо само да сањамо о масовности коју имају земље које желимо да достигнемо.

Највећи проблем за женски ватерполо у Србији је то што нема пуно девојчица у клубовима.

– То нам је баш велики проблем. Наш спорт није популаран као неки други колективни спортови, доста људи и не зна уопште да се девојке баве ватерполом а посебно не да постоји у нашој земљи, тако да на том плану морамо доста да радимо. Ту је и предрасуда да је ватерполо мушки спорт и да девојчице нису за то. Скроз је друга прича када дођу на базен, па виде да уопште није тако. Нажалост, средина у којој играмо је ограничавајућа што се тиче промоције и популаризације, јер школе немају базене па самим тим је тешко упознати предшколску и школску децу са ватерполом и приближити им га кроз неке пројекте у којима би сарађивали са вртићима и школама.

Ипак, постоје неке идеје како би ситуација могла да се поправи…

Мислим да постоји могућност да се ствари поправе. У медијима би такође требали више да се ангажујемо, па можда и на тај начин заинтересујемо већи број људи. Са друге стране и системски би у земљи требало да се мења доста тога, када је у питању спорт генерално, не само ватерполо. Дешава нам се да настане проблем када девојке изостају из школе због спортских обавеза, без обзира на то што су им оцене добре. Знају некада да наиђу на неразумевање. Догађало се да им у школи кажу да пошто се баве спортом то аутоматски значи да не желе да уче, што стварно није истина и добри су ђаци и студенти. Срећом, више је просветних радника који им стварно дају подршку. Можда би требало пронаћи неки модел по ком би се лакше усклађивале школске и спортске обавезе, као и по ком би спортисти имали неке олакшице, као на пример додатних бодова за упис у школе или факултете, додатних рокова, односно термина за испитне обавезе… Боримо се и да пронађемо начин и средства за стипендирање, јер и то свакако представља додатни мотив. Ситуација је на том плану такође неупоредиво боља него што је било раније, али свакако морамо константно да се трудимо да се услови поправљају из године у годину, па да једног дана дођемо до тога да имамо спонзоре са којима би омогућили играчицама да зарађују од ватерпола у својој земљи, као што је то случај са другим спортовима – закључила је Ивана, која у шали каже да још увек може да се предомисли што се тиче завршетка каријере.

Женски ватерполо клуб Црвена звезда се Ивани захваљује на сјајним играма и трофејима и жели јој још боље резултате у тренерској каријери.

Претходни текстМијаиловић: Поповић – велики човек и спортиста
Следећи текстСаного: Желимо да навијачи уживају