Почасни председник Црвене звезде, трећа Звездина звезда Драган Џајић као спортски директор маестрално је формирао златни тим 1991. године који се и пре зацртаног плана овековечио титулом Купа шампиона, а затим и звањем најбољег тима на свету у Токију.
Са ове временске дистанце, на дан када се у Барију 1991. Црвена звезда попела на кров Европе, успех из Џајићеве визуре је још импресивнији него што је у то време изгледао.
– Наравно да све то што је Звезда урадила никад се неће заборавити још дуго година, јер мислим да ће тај успех освајања Европе још дуго година бити неприкосновена ствар на овим просторима, као и да ће тешко неко ту славу и прво место у Европи поново остварити. То је за понос свих нас, који смо на неки начин учествовали у томе. Генерално мислим да је тада, када је почела та акција да се нешто постигне у Европи, јер једно су жеље, а друго је оно што реално можете да остварите. Југославија је имала много добрих играча од којих је могао да се направи један тим, али је требало сложити га, као и доћи до тих фудбалера који су били врхунски – почео је причу о том великом циљу Џајић.
Сам процес формирања тима трајао је неколико година.
– Морам да признам да сам имао пуну слободу када је довођење играча било у питању. Радио сам према свом нахођењу и по томе у шта сам ја веровао. Ти играчи који су дошли у Звезду показали су да су били прави фудбалери и да се није погрешило. Јер бити првак Европе и одиграти тако као што је Звезда одиграла, а заиста када је требало и када је било најважније одиграла је онако како треба, значило је да је квалитет био ту. Коцкице су се сложиле, атмосфера је била добра. Оно што смо ми некад причали да бисмо желели Европу, то је почело лагано да се остварује. Чак ни они највећи оптимисти, који су долазили на стадион, највећи навијачи Звезде, нису веровали у том тренутку да то може стварно и да се деси. Како су утакмице одмицале, људи су више веровали, а по мени је нарочито била пресудна прва утакмица против Грасхоперса.
У тај тим је требало је довести Дарка Панчева, Дејана Савићевића и то у оно време. Звезда је и у то време била магнет, али је имала велику конкуренцију, не само у Партизану, Динаму, Хајдуку, него и у Европи, а поменути играчи су били познати.
– Наравно да је ту требало и умећа и труда и свега онога што је пратило један клуб као што је Звезда. Требало је доћи до тога, и до тих играча и довести их у клуб. Тада је интересовање за фудбал било много веће, јер се играло на простору бивше Југославије, где су постојала четири клуба која су предњачила, а између тих клубова је било и доста добрих тимова који су чинили јаку лигу. Из те лиге је само требало видети који су то играчи који могу да одговоре нашим захтевима. Наравно, и кад су они долазили нико није мислио – ја ћу сад да доведем ове играче, па ћемо бити прваци Европе. Међутим, то су били добри фудбалери, мислим да смо радили овако на један, систематски начин и није ту било много разговора, већ је био договор у 3-4 реченице. Желео сам Михајловића, морало је да се види како и на који начин има ли средстава или нема, али кад је био добар играч у питању увек су се нашла средства. То што је било тешко довести Михајиловића или Панчева или било кога то је заиста било изванредно, јер смо ми ушли у једну конкуренцију, а и они су веровали ономе са ким су разговарали. Ми сигурно нисмо погрешили што смо их довели, као ни они што су дошли у наш клуб.
Драгосолав Шекуларац је освојио дуплу круну у сезони 1989/90 али није напустио клуб само због казне УЕФА, истиче Џајић који је надаље објаснио како је изабрао Љубомир Љупка Петровића.
– Код Шекија је постојало и засићење због великог притиска. Уморио се и сам и то је био главни разлог. А, Петровић се наметнуо као тадашњи тренер Рада. Љупко је био и фудбалер, а овде је тренирао Рад и наравно да је за мањи клуб какав је био тим са Бањице тада био и интересовање било мање. Тадашњи председник “грађевинара” Сеља Јовановић их је добро водио и он је знао то да уради и да доведе добре играче, па и доброг тренера. Рад је играо добро код Љупка Петровића и он је био тренер у успону. После одласка Шекуларца, Звезда је дошла на идеју да разговара са Љупком Петровићем. Наравно да смо ми могли да доведемо и неког другог тренера, то није био проблем, али испоставило се да је разговор са њим као и његово долазак апсолутно био пун погодак. Он је исто стекао славу као један тренер који је освоји са Звездом титулу првака Европе. Био је један добар тренер и ту нема никакве дилеме. Знао је добро да ради и то је резултирало Звездиним успесима.
Наш прослављени играч И функционер не крије да је по њему кључна утакмица за успех Црвене звезде те 1991. године била утакмица, тачније двомеч, са Грасхоперском, првом Звездином препреком у походу на кров Европе.
– Дошли су ти играчи у Звезду и од њих се пуно очекивало, а наравно, то су била све велика имена. И када вам тада дође један Грасхоперс, за кога сам се ја овде “борио” са новинарима јер су га називали скијашким клубом, говорили су да долази неки скијашки клуб и њих ћемо лако добити, није било лако отргнути играче од такве атмосфере. Ја то нисам никад признавао и са тим сам се увек борио са медијима и објашњавао им, на томе сам изгубио пуно енергије, “какви скијаши, сви играју фудбал”. Грасхоперс је била једна од најбољих екипа с којима смо играли. Тренер је био Отмар Хицфелд који је каснио био тренер Бајерна. И овде је било доста тешко, они су водили 1:0, ми смо изједначили, али некако се осећало да ми можемо њих да победимо у Цириху. С тим што смо направили добру једну атмосферу пред утакмицу, раздвојили смо се једни од других. Управа је била у једном хотелу, играчи И стручни штаб у другом. Отишли смо два дана раније. Одрадили смо један тренинг који је био добра припрема. Сећам се, Цветковић и ја смо били у холу кад нам је пришао Хицфелд и онда смо мало нешто продискутовали. Рекао нам је да се није плашио Београда, али да се тад, у Цириху за реванш много плашио. То су његове речи које нећу заборавити, то се обистинило. Звезда је ту одиграла стварно брилијантно и прошли смо даље.
Данас се мало ко сећа колико су клубови, попут Глазгов Ренџерса и Динамо Дрездена, биле јаке екипе.
– Наравно да су то биле моћне екипе. Такав се фудбал играо у тој години. Најважније је да је Звезда у тој години кад је то требало, а имали смо добар тим, остварила сјајан успех. Трагедија је наша што се све после тога распало. Са распадом Југославије је све отишло. Иначе би Звезда била много јача. Ми смо пре Барселоне били прваци Европе. Нас је Барселона, ја то стално спомињем, звала да одиграмо пријатељску утакмицу када је Кројф био тренер. Преко Боже Марковића нам је тражио да одиграмо једну пријатељску утакмицу. Друго, ти играчи су били веома тражени. После су клуб и Звезда дошли у једну тешку ситуацију, али шта је ту је. Ми смо и следеће године играли доста добро, можда да смо играли у Београду против Сампдорије верујем да би играли и те године финале. Па, и да га нисмо освојили било би добро.
Пре жреба за полуфинале Џајић је рекао да би волело да протвник буде Бајерн, али када је наш тим заиста извукао Бајерн, наш почасни председник је рекао да ће тим Љупка Петорвича победити у Минхену.
– Веровао сам у тај тим. Моја изјава тада је била исправна, јер ми смо могли да у полуфиналу изгубимо или од Олимпика или од Спартака из Москве. И ником ништа. Причало би се сада – знаш кад смо деведесте године дошли у полуфинале, али замало да успемо. Ту нема замало, тада је био моменат. Ја сам пошао од чињенице да имамо добар тим, да може да игра добро. Свако у клубу да сте их тада питали сви би рекли само “немојте Бајерн”. Шта је мене вукло? Пре свега вера у тај тим. Само је требало релаксирати играче и ослободити их имена – Бајерн. Они су у то време били, ако не тим, велики као клуб, који је пре тога освајао Куп шампиона и био то што јесте. Врхунски немачки играчи су играли за њих. Ја се сећам и када сам се вратио из Минхена сви су говори – па куд баш Бајерн. Наравно, онда смо причали са Љупком, мало са играчима, у оним тренуцима кад сам ја то могао да урадим. Припрема у смислу – не плашите се.
Џајић је веровао у осећај.
– Мени се апсолутно тад “јавило” да можемо да их победимо и елиминишемо. Ми смо одиграли феноменално и у Београду до оног примљеног несретног гола. Требало је да водимо 3:0. И у Минхену смо чак могли и убедљивије да победимо. Ја сам био на клупи са Љупком на Олимпијском стадиону, и мислим када смо примили гол, а то је мени као бившем фудбалеру остало у сећању, екипа се тек тада ослободила у смислу да нема чега да се плаши. Ја сам тад у себи помислио – можда је ово добро – и тако је и било. Како је утакмица одмицала играли смо све боље, они су се ослободили и победили смо 2:1.
Признаје трећа Звездина звезда да се и сам прибојавао реванша у Београду, али срећом, све је испало на крају како треба.
– Десио се тај Бајерн, то је велики успех и тад није требало стати. Био је то велики успех, народ се радовао, међутим, требало је припремити финале против Марсеја. Французи су имали добру екипу. Онда смо опет направили једну ствар, која се није свидела играчима – да идемо на припреме седам дана. Због тога су играчи цвилели, кукали, што седам дана… То је тако код играча, мораш само да их познајеш, мада мало да их потапшеш, мало да их помилујеш, па мало да будеш строжији.
Џајић нам је објаснио и како је “преживео” финале које је гледао на клупи.
– Било је психолошки напорно, 0:0 током 90 минута, па продужетци, а ако падне гол – све је готово. Јесте било тешко, трајала је утакмица целу вечност. Још кад смо почели да шутирамо пенале, ја сам био на клупи, био је ту онај Бразилац који нам је честитао три серије пре краја. Помало мангупски, али је било и симпатично.
Међутим, на крају тим је имао довољно вере да се попне на победничко постоље.
– Играчи ће вечно остати уписани и запамћени у историји. У том тренутку многи од њих нису ни били свесни шта су постигли јер су били млади. Добро је да су они на неки начин сви остали у спорту. Неко од њих је представник савеза, неко је тренер. Они ће исто размишљати као ја, у неким ситуацијама. Верујем да им је то моје искуство од помоћи.
У то време, Звезда је успешно закључила петогодишњи план пре рока.
– Негде у трећој години плана смо остварили успех у Барију, у четвртој смо били надомак да то поновимо. Међутим и то је велики успех. То је нешто што не сме да се заборавља. Никад се неће заборавити, а навијач Звезде, који је почео да навија од рођења, он мора увек бити задовољан. Да је задовољан том чињеницом да је клуб европски првак, с тим што ће сваки навијач увек тражити нове генерације. Постављају се нови стандарди, а то ће радити они људи који буду учестовали у руковођењу клуба. Капа доле данашњем руководству на последњим успесима, али времена су другачија.
Успех је стварно незабораван и штета што је политичка ситуација утицала на дешавања у фудбалу, јер је Џајић имао планове да још више унапреди тим.
– Даћу вам један мали пример где смо били а шта смо изгубили. Играли смо против Шалкеа пријатељску утакмицу, платили су нам, у то време, 150 хиљада марака, авионске карте за прву класа и хотел са пет звездица. Тако би, између осталог, Звезда живела као велика. То су стандарди које смо ми изгубили и десило се то што се десило. Данас су околности другачије. Тај распад наше државе погодио је не само нас већ и Динамо, Партизан и нарочито Хајдук. Јер ја увек кажем, Звезда је била првак Европе, зар би то лако пало Партизану и Динаму и Хајдуку? И они би наставили да раде још више и боље. Кад имаш конкуренцију онда је стална борба, имаш неки мотив. Ја тако размишљам, можда нисам у праву. Моја идеја водиља у раду је био да Звезда можда не мора да буде увек првак Ервопе, али да обавезно игра значајну улогу у Европи. Зато постоји код мене велика жал и туга што нам је на неки нефудбалски начин било ускраћено да наставимо да се развијамо. Много смо изгубили сви, Звезда свакако највише. Ја волим фудбал као што сам га волео са шест година када сам почео да га играм. Он је у мом срцу које је увек куцало за Црвену звезду – закључује званично најбољи фудбалер у историји наше земље.
