На данашњи дан пре 25 годинa, Црвена звезда је засијала најсјајнијом светлошћу од свог настанка. Тог 29. маја 1991, немогуће је постало могуће, машту је заменила стварност, снови су постали опипљиви, материјализовани у виду пехара који се напокон нашао тамо где му је и место – у витринама Звездиног музеја.
– Тих неколико секунди колико је Дарку Панчеву требало да постави лопту на пенал и шутне, били су читава вечност. Седео сам на клупи када ми је пришао Драган Џајић, спустио главу у крило и затворио очи. Рекао сам му да за неколико секунди можемо постати прваци Европе, на шта се он брецнуо и рекао ми: „Ћути, Љупко, ћути“. Када сам видео да се мрежа затресла скочио сам, и прво чега се после тога сећам је подијум на коме смо сви ми били са пехаром. Од толиког стреса и нервозе нисам имао снаге да се радујем, осећао сам се као издуван балон и тек доста касније постао сам свестан успеха који смо направили – каже Љупко Петровић, један од најзаслужнијих твораца највећег успеха у историји српског фудбала.
А када се погледа са ове, двадесет и пет године далеке дистанце, јасно је да је тако морало бити. Савладавши Олмету, Дарко Панчев је наплатио све дугове и неправде из прошлости. А било их је – Панатинаикос, Мехенгладбах, тачније Микелоти, Милан у магли, Реал у снегу… Ако је црвено-бело срце требало све то да издржи и истрпи да би се десило оно што се десило 29. маја 1991. на стадиону „Свети Никола“, нека је, вредело је. Делије су стигле у Италију, запоседају централни трг, пева се, пије, али и поред свих опијата, у глави само „клемпави“.
– Десило се да баш паднемо у форми пред финале у Барију. Првенствену утакмицу против Осијека смо одиграли испод нивоа, и како бисмо се ослободили притиска и медија, у Италију смо отишли четири дана пре финала како бисмо се на миру припремили. Кад смо слетели, небо се отворило, провала облака, и док смо прешли двадесетак метара до аутобуса, сви смо били мокри до голе коже. Тада се наш водич, Италијан, насмејао и рекао да ћемо бити прваци Европе, јер, како је тврдио, ко у Бари дође са кишом, враћа се са сунцем. Помислио сам тада, ако се то стварно догоди, наћи ћу га и частити, морам му се некако захвалити – открива Љупко детаље шампионског похода.
Играли смо финале, тврдо, мушки, дефанзивно, и имали дозу среће коју смо свакако заслужили имајући у виду колико је ранијих година нисмо имали. Роберт, Миха, Бина, Белодедић и Панчев уписали су на сребрну амфору име највећег клуба са ових простора. И када се размисли о више пута помињаној космичкој правди, не можемо да се отмемо утиску да је онај гол против Бајерна који је Дика примио кроз ноге био несрећни тренутак који је компензован одбрањеним пеналом Аморосу.
– Ничега се скоро не сећам, био сам скроз издуван, ушао сам на терен и подигао Абеди Пелеа са земље, изљубио се ваљда са играчима, и то је то. Сутрадан нас је на Маракани дочекало сто хиљада људи који су скандирали моје име, док ми је кроз главу пролазила прва утакмица против Грасхоперса, када су ме испљували. Али то је спорт, фудбал, данас јеси, сутра ниси – рекао је Љупко.
Тешко да ће ико икада са ових простора поновити овај успех који су постигли Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (Стошић), Бинић у том финалу, али и остали који су допринели на путу до финала. У скоријој будућности сигурно не. Да ли те 91. нисмо били свесни успеха, да ли смо сада свеснији, или ћемо тек за 25 година схватити шта смо урадили пре пола века, време ће показати. До тада, будите поносни што сте, када сте дошли до Аутокоманде, скренули лево.
