КК Црвена звезда Меридианбет у својој историји имала је велики број играча који су били вансеријски, како на теренну тако и ван њега. Имиџом, стилом понашања, својим ставовима који су одударали од времена у коме су живели, коначно и умећем на терену остали су упамћени за сва времена…
Један од таквих који у сваком могућем смислу припада овој групи је Љубодраг Дуци Симоновић!
Био је од почетка до краја „енфант террибле“ југословенске кошарке, свој до краја, често и на своју штету, али на терену велики мајстор који је свакоме могао да убаци поена колико је хтео!
Чувени “Дуци” је рођен 1. јануара 1949. године у Врњачкој Бањи. Опус овог вечитог бунтовника у дресу Црвене звезде је огроман и за сва времена:
Од 1967. до 1976. године одиграо је у дресу Црвене звезде 264 меча, шести је стрелац у историји црвено-белих. Учествовао је у освајању две шампионске титуле – 1969. и 1972. године, као и у освајању три купа – 1971. 1973. и 1975, а такође и једног европског купа победника купова.
За репрезентацију Југославије наступао је 107 пута и учествовао је у освајању златне медаље на Светском првенству 1970. године у Љубљани, као и две сребрне медаље на европским првенствима. Круну каријере доживео је 1970. године проглашен за најбољег играча света.
Каријеру је почео у краљевачкој Слоги, за коју је дебитовао у 13. години, док је за репрезентацију први пут играо у 16. години. Био је први кошаркаш који играо на позицији бека са висином од преко два метра. Поред врхунског бављења кошарком, бележио је успех и по питању студија, постао је магистар правних наука и доктор филозофије.
Поред кошарке, обожавао је и шах, са 5 година је научио да игра ту древну игру и то му је на неки начин и одредило даљи живот и каријеру: да буде вечити борац и да у себи поседује такмичарски дух. Знао је дневно да одигра преко стотину шаховских партија, а велики хоби му је био и читање стрипова.
Дуци је био не само врхунски спортиста, већ је био човек који није подносио неправду и један такав случај када није могао (а ни желео) да прећути неправду можда му је и одредио даљи ток каријере – Олимпијске игре у Минхену 1972. године. Када је Југославија изгубила од Порторика, после меча је утврђено да су два противничка играча пала на допинг тесту. Цео тим је одлучио да не настави такмичење уколико се то питање не регулише. Међутим, стигло је наређење из тадашњег врха власти да се не “таласа” превише, и сви су осим Дуција пристали да играју, док је он једини остао доследан својим принципима и свом схватању и живота и спорта уопште, што га је коштало места у репрезентацији.
Био је борац за правду и први је јавно причао и негодовао о стварима које нису примерене спорту и фер-плеју. Доследност је исказао и касније пишући књиге и јавно наступајући против бројних аномалија у светском спорту почев од допинга, преко статуса и порекла некадашњег председника МОК Хуана Анртонија Саманча, новца, неправди, корупција и статуса спортиста који су постали модерни гладијатори…
Остаће задуго и рекордер-кошаркаш Црвене звезде, који је дао Партизану на једној утакмици чак 59 поена. Био је тип играча кога, када имао свој дан, нико није могао да га заустави.
Дуци Симоновић и Зоран Славнић су по многима непревазиђени бековски пар и најбољи тандем који је наша Црвена звезда икада имала!
Био је проглашен и за спортисту године СД Црвена звезда 1971. године.
Данас је философ, теоретичар спорта, књижевник и књижевни критичар. Живи у Београду.
