Неко ко се као и наш оснивач Небојша Поповић, Владимир Цветковић, Бобан Јанковић (биће их током овог серијала пуно…) налази у друштву људи који су асоцијација на Црвену звезду је сигурно и Зоран Мока Славнић.
Великан, мангуп на кошаркашком терену, мајстор игре, човек који је у игру унео виц, синоним за успех, али и огромну љубав према Црвеној звезди је свакако наш Мока.
Рођен је 26. октобра 1949. године у Земуну.
За десет сезона колико је провео у Црвеној звезди, одиграо је 305 утакмицу, и налази се на дванаестом месту вечне листе. Учествовао је у освајању две шампионске титуле, 1969. и 1972. године, као у освајању три купа – 1971. 1973. и 1975, и једног европског Купа победника купова.
Причати о Моки, а не споменути Здравка Кубата (који је открио и усмеравао Моку, до играча који је уписан златним словима у анале српске и светске кошарке) је грех. Мока се буквално играо на терену, био је вечити победник и велики мотиватор, и као играч а и касније, као тренер. Од Кубата је наследио и ту тренерску жицу за проналажење и усмеравање великих талената као што су били Дражен Петровић, Кукоч и други…
Мока је пре кошарке тренирао атлетику и одбојку, кошарка је била тек трећи спорт којим је почео озбиљно да се бави, и тренира.
Пошто је живео близу Малог Калемегдана једнога дана шетајући по зидинама, угледао је доле на кошаркашким теренима клинце свог узраста и мало старије како тренирају кошарку.
Сишао је на терене Кошаркашког клуба Црвена звезда и рекао да жели да и он тренира са њима. Остало је историја Црвене звезде, светске и европске кошарке…
Имао је 14 година а то је била 1963 година. Под тренерском палицом већ поменутог чувеног Здравка Кубата, Мока Славнић већ 1965 године заједно са Капичићем осваја друго место на јуниорском првенству државе.
Црвена звезда је имала исти број победа и пораза као Олимпија из Љубљане, али пошто је Олимпија савладала Звезду она је постала јуниорски првак државе. Већ наредне 1966 године Мока Славнића са првим тимом Звезде путује на чувени турнир у Куманову, али су проценили тада да је најбоље да још годину дана буде у јуниорском тиму. 1967 године у јануару месецу Мока дебитује за Звезду на међународном турниру на сајму у Београду. Полако себи крчи пут из године у годину, и постаје најбољи плејмејкер Звезде и један од најбољих у Југославији.
Мока једноставно није волео да губи, није се предавао до задњег момента, што најбоље осликава један детаљ са Олимпијских игара 1976. у Монтреалу, када је репрезентација Југославије губила на полувремену 16 разлике.
Мока, бесан и љут, у свлачионици је одржа лекцију саиграчима; мотивисао их до неслућених граница и као резултат свега тога, Мока својим прецизним шутем на две секунде пре краја меча постиже победоносни кош, који је одвео репрезентацију Југославије у полуфинале Олимпијских игара.
Касније када су Моку питали да преприча свој говор он је у свом маниру одговорио, „то што сам тамо рекао, нико од играча није касније причао, ни ја сам нисам помислио да ћу то рећи, а и нема шансе да никада никоме више то кажем што сам рекао њима‟.
И данас се врти шпица, а и памти се детаљ са утакмице у Лијежу, у финалу Европског првенства 1977. године против чувене зборнаје, када је играо одбојку са својим саиграчем и великим пријатељем Драганом Кићановићем.
Какав је Мока био мангуп говори и податак баш са поменутог првенства. Наиме, пред одлазак на Европско првенство је било много скептика и критичара, а међу њима и новинар Спортских новости Крешо Шпелетић, који је писао о лошој атмосфери у репрезентацији и апострофирао Моку као једног од главних криваца за то. Колико је био сигуран у све то што пише, Шкулетић је још и рекао да уколико Југославија освоји медаљу на првенству да ће он у Загреб отићи пешке. Мока не би био Мока да то све није запамтио. И приликом једног од задњих напада у финалу Мока Славнић се окренуо ка дотичном новинару и добацио му: „Мајсторе, не знаш кошарку, спремај ципеле!‟
После Црвене звезде је играо још и у шпанском Хувентуду, Италијанској Казерти, Партизану и Шибенки. За репрезентацију Југославије је одиграо 187 мечева, његову пребогату збирку медаља сачињавају златна и сребрна олимпијска медаља, златна медаља са светског првенства, као и три златне и једна бронзана медаља са европског првенства.
Био је истински вођа, диригент какав се до тада, а и после, ретко виђао. Након завршене играчке каријере био је тренер Црвене звезде. У два наврата у периоду од 1988-1991. и 1994-1996.
Те 1994 године био је први европљанин који је водио једну америчку селекцију на турнеји по Европи.Такође је био и селектор репрезентације Србије, коју је предводио на Европском првенству 2007. године. 2013. је исправљена велика неправда, те је Зоран Мока Славнић примљен у кућу славних, где му одавно припада место. Два пута проглашаван за спортисту године СД Црвена звезда.
По Мокином признању, Црвена звезда је за њега значила више од живота, а то се и потврдило рођењем сина коме је дао име Звездан. Имао је велико задовољство да игра у клубу који је у старој Југославији представљао велико име, у коме су играли Гец, Калембер, Небојша Поповић. Као једну од најдражих утакмица Мока истиче чувену мајсторицу у Љубљани 1972, на којој је стекао највећу репутацију као играч.
У дресу Црвене звезде одиграо је 305 утакмица и постигао 4072 поена.
