КК Црвена звезда у својој великог и богатој историји имао је у својим редовима бројне особене индивидуалце, људе који су својим понашањем на терену али и ван њега били по много чему особени.
Слободан Дуци Симоновић, Зоран Мока Славнић, Неша Илић, Александар Гилић, Горан Јеретин…, и на десетине и десетине других.
Међутим, ретко ко је имао тако специфичну величанствену причу, која је окончана тако трагично као наш Слободан Бобан Јанковић.
Бобан је био уникат и драгуљ! Наш Бобан… Гуза како су га од милоште звали, понеки смело и српски Лари Бирд. Имао је све, вишак килограма – али и виц, шут којим је убацивао своје тројке из наскока из немогућих позиција, и оно најважније, срце, мозак и памет за ову игру којом је одушевљавао кошаркашку Југославију и наш Пионир и Звездаше.
Постао је узор многим дечацима 80тих година јер је био оличење онога што су желели да буду: мангуп огромног срца, тројкаш, борац, капитен који је највеће утакмице играо када је било најважније. Обожавао је Црвену звезду, веровао у своје саиграче, себе и несебично делио своје уникатно знање млађима.
Слободан Јанковић рођен је 15. децембра 1963. године у Лучанима, преминуо је 28. јуна 2006. године.
Од оца Драгољуба и мајке Радмиле која је радила као војни стручњак у фабрици „Милан Благојевић“ у Лучанима где су живели све до Бобанове седме године, када се због медицинског третмана и школовања који је био потребан његовој сестри Славенки, Бобан са својом породицом сели у Београд.
Обожавао је фудбал и Црвену звезду, а ту љубав Бобан је наследио од оца Драгољуба који га је још док су живели у Лучанима водио у Београд на Звездине утакмице. Бобан је био много виши од својих вршњака и на инсистирање мајке Радмиле одлази на Мали Калемегдан након што је Црвена звезда објавила конкурс за пријем и пробна тестирања за генерацију рођену 1963 године и касније.
У Француској улици, у основној школи „Пролетерска бригада“ на београдском Дорћолу Црвена звезда је тестирала заинтересоване клинце те је након истих остало тридесетак дечака а међу њима и Бобан који су пар месеци тренирали под будним оком тренера Милета Протића. Од свих тридесетак дечака једино је Бобан прошао.
Марљиво је радио и тренирао пролазио све се лекције Црвене звезде, једног дана на наговор управо поменутог Милета Протића, чувени Ранко Жеравица је дошао да види једног плавокосог дечака о коме сви причају. Након само пет минута гледања Ранко је напустио халу, а Бобан је већ сутрадан пребачен у први тим Црвене звезде. Са 17 година је дебитовао за први тим Звезде и то у вечитом дербију 29 новембра 1980 године. Да ватрено крштење буде још веће, чика Ранко га поставља у стартну петорку и то да чува једног од најбољих кошаркаша Партизана Бобана Петровића. Ранко Жеравица није зажалио. Одиграо је десет минута на тој утакмици и одлично обавио свој задатак, Звезда је на крају изгубила тај меч резултатом 89-87 али је Звезда добила сјајног кошаркаша на дужи временски период, а испоставиће се на крају и легенду клуба!
Био је висок 201 центиметар и играо на позицији крила, поседовао је фантастичан шут, погађао је из немогућих ситуација, имао је огромно срце и био прави фајтер на терену. Као такав, успео је да се избори и постане капитен Црвене звезде.
Оставио дубок траг и био и остао љубимац Звездиних навијача. Бобан је неизмерно волео Звезду и кошарку, знао је често да остане после тренинга и да вежба слободна бацања, а такође и да са младима остане након тренинга и показује им разне финте и „форе“ којих је било у обиљу у његовој игри. Био је рођени борац, није се никада предавао, веровао је у себе и своје саиграче. У прилог у томе иде и једна анегдота – када се кладио са тадашњим фудбалером Партизана Вермезовићем да ће Звезда победити фаворизовани Партизан у кошарци, за који су тада играли Паспаљ, Дивац, Ђорђевић, Даниловић и други. Звезда је победила, а Вермезовић је морао да испуни обећање и исплати Бобану 100 франака.
По правилу најбоље партије је управо пружао против Партизана, и победе над вечитим ривалом су му представљале највећу драж. По сопственом признању идол му је била још једна Звездина легенда Дуци Симоновић.
Једну годину је провео у Војводини, да би се затим вратио у Црвену звезду, иако је имао спремну карту да оде за Италију и тамо настави каријеру. Позив из Црвене звезде да се врати је променио све, љубав према Звезди није имала цену. Одличне партије које је пружао након повратка у Звезду ставиле су га на шири списак репрезентације за Олимпијаду у Барселони 1992 године. На жалост ни репрезентација ни Бобан нису учествовали на Олимпијади
Позив за наставак каријере стиже од његовог некадашњег тренера у Црвеној звезди Владе Ђуровића да му се придружи у Грчкој и појача Паниониос.
Од 1992. године наступа за плаво-црвене из Атине и својом игром И великим срцем постаје љубимац навијача Паниониоса. Нажалост, на првенственој утакмици против Панатинаикоса, 29. априла 1993. године, изнервиран судијском одлуком, срчан какав је био – ударио је главом у конструкцију коша (Мислећи да је сунђер који штити конструкцију много јачи) и том приликом задобио тешке повреде кичме од којих је остао трајно инвалид.
О његовој величини говори и догађај са опроштајне утакмице Саше Ђорђевића. Тада већ у инвалидским колицима, на крају утакмице Слободан Гуза Јанковић, како су га од милоште звали, добио је на поклон дрес од Салета Ђорђевића и овације пуне хале навијача Партизана. Колико су га навијачи волели, најпре Звездини, а касније навијачи Паниониоса, говори податак да је у ноћи када се повредио и када су се лекари борили за његов живот, испред болнице чекало више хиљада Грка и молило се за његов опоравак.
Слободан Јанковић је сахрањен 1. јула 2006 године на Атинском гробљу Неа Смирни уз присуство неколико хиљада људи. Црвена звезда је повукла из употребе дрес са бројем 8 у част Бобану Јанковићу једној од најсветлијих, најбриљантнијих али и најтрагичнијих фигура у историји нашег клуба.
Наш Бобан.
