Наставили су легендарни фудбалери Црвене звезде да ређају успехе и у трећој деценији постојања клуба. Освојили су црвено-бели четири првенства и то 1968, 1969, 1970. и 1973. године, као и три купа 1968, 1970. и 1971. године, уз две дупле круне и Митропа куп (1968), али и два европска полуфинала.
Наставили су легендарни фудбалери Црвене звезде да ређају успехе и у трећој деценији постојања клуба. Освојили су црвено-бели четири првенства и то 1968, 1969, 1970. и 1973. године, као и три купа 1968, 1970. и 1971. године, уз две дупле круне и Митропа куп (1968), али и два европска полуфинала.
У јулу 1966. године управа клуба је вођење првог тима Црвене звезде поверила Миљану Миљанићу, који је постепено стварао тим, а сазрела је и група фудбалера из Звездиног подмлатка за нове подвиге. Све њих Миљанић је подвргао строгом професионалном режиму и јаком тренингу.
Сезона 1967/68 је остала златним словима уписана у историју клуба и сматра се једном од најуспешнијих, јер су фудбалери нашег клуба стигли до чак три трофеја. Те сезоне, пролеће је, као и много година касније, протицало потпуно у знаку Звездиних фудбалера, које је тада предводио Драган Џајић, најбоље лево крило света. Миљанић је у Црвеној звезди лансирао млади тим, уведен је оригиналан начин играња. Оформљен је играчки кадар са довољно квалитетних фудбалера, који су били технички, тактички и физички припремљени за највеће напоре. Статистичари су те сезоне о Црвеној звезди изнели ове чињенице: најбољи тим пролећа, најефикаснији у првенству и једини који је у гостима освојио више од 50 одсто могућих бодова. Коначан биланс Црвене звезде је био 16 победа, 11 нерешених исхода и три пораза и укупно 43 освојена бода. У финалу купа 1968. године, Црвена звезда је забележила најубедљивију победу у финалу, декласиравши Бор са 7:0. Пред 10 хиљада гледалаца на Маракани, три гола је постигао Стеван Остојић, а по два пута су мрежу ривала затресли Драган Џајић и Војин Лазаревић. Миљанић на клупи, Џајић и саиграчи на терену, Звезда је постала суверени владар југословенског фудбала крајем шездесетих година прошлог века.
Јубиларна десета шампионска круна је освојена 1969. године. У овом првенству до пуног изражаја је дошао упоран рад и примена савремених научних достигнућа у фудбалу. Једино је Црвена звезда, на научној основи, у пуној мери контролисала форму играча, на основу сарадње са спортским лекарима. Стручни штаб је правио план тренинга екипе и појединаца, користећи савете и резултате добијене од наше највише научне установе у спорту. Првенство је имало драматичан ток. Динамо је неколико пута водио са пет, али и више бодова предности. Загрепчани су били први од осмог до 25. кола шампионата, када их је са трона скинула Црвена звезда и на њему је остала до краја сезоне. Црвена звезда је трећи пут у историји одбранила титулу првака Југославије. Најбољи стрелац првенства је био Војин Лазаревић са 22 гола. Крајњи биланс је гласио 18 победа, 12 нерешених исхода и четири пораза, а укупно смо освојили 48 бодова.
Једна од најбољих генерација у историји Црвене звезде, предвођена легендарним фудбалером у двадесетом веку Драганом Џајићем је 1970. године освојила трећу узастопну и укупно 11. титулу шампиона Југославије. На крају првенства, Звезда је имала два бода више од Партизана, а по три од Вележа и Жељезничара. Највише утакмица за црвено-беле је одиграо голман Ратомир Дујковић (33), док је најбољи стрелац тима био Драган Џајић са 13 постигнутих голова, један више од центарфора Војина Лазаревића. Наравно, Џајић се истакао и са убедљиво највећим бројем асистенција, јер је у то време као лево крило био ненадмашан и готово незаустављив. Из Звездине лабораторије напредног рада лансиран је играч светског калибра Драган Џајић, док су сви остали, почев од Јована Кулета Аћимовића, били значајни државни репрезентативци. Трибине су били крцате раздраганим навијачима, а на Маракани често близу 100 хиљада гледалаца.
– Џајићева генерација била је рођена за „тотални фудбал“ – рекао је једном приликом Миљан Миљанић.
Црвена звезда је 12. титулу првака Југославије освојила у сезони 1972/73. Два кола пре краја шампионата, црвено-бели су математички обезбедили прво место. У шампионској трци екипа Миљана Миљанића је као и много пута раније, доказала да је наш тим најкомплетнији. Поред једне од најчвршћих обрана, Звезда је имала најубојитији напад. Офанзива је била у основи филозофије игре. Само три пораза током читавог првенства и највише победа на гостујућем терену. Велики тријумф је прерастао у прави подвиг, ако се постави под лупу малера који су пратили црвено-бели тим током целог шампионата. Ретко када је један тим поготово шампионски био толико десеткован повредама. Највеће откровење Звездине фудбалске школе био је перспективни Владимир Петровић Пижон. Крајњи биланс Црвене звезде је био 52 бода, 21 победа, 10 ремија, три пораза.
Поред освојеног купа 1968. црвено-бели су поменути трофеј подигли и две године касније. Легендарни Драган Џајић је био јунак финалних сусрета против Олимпије 1970. године, када је победник била Црвена звезда. Прво је у Љубљани било нерешено, а потом је на Маракани пред 25.000 гледалаца, наш тим остварио минималну победу и то у продужецима, поготком Џајића.
Џајићева генерација је у великом стилу одбранила трофеј у купу 1971. године. Све је било решено већ у првом финалном мечу у гостима у Тузли, где је Слобода убедљиво савладана са 4:0. Голове су постигли Џајић (2), Филиповић и Караси. Реванш на Маракани, представљао је само формалност. Црвена звезда је поново била боља, победивши са 2:0, головима Јанковића и Филиповића.
Десет година од освајања првог Митропа купа нова генерација црвено-белих на путу до финала у овом такмичењу избацила је мађарски Диошђер, Интер из Братиславе, Ујпешт Дожу, да би у првом финалном сусрету против Спартака из Трнаве доживела минималан пораз.
Био је то последњи велики Средњоевропски куп, јер су у њему наступили шампионски тимови подунавског басена, Југославије, Аустрије, Мађарске и Чехословачке, али и три италијанска клуба: Рома, Каљари и Аталанта. Управо је Спартак на старту успео да елиминише Рому, затим сарајевски Жељезничар и скопски Вардар у полуфиналу. У реванш утакмици београдска Маракана окупила је 40.000 навијача који су веровали да Црвена звезда може да надокнади минус из прве утакмице, иако Спартак из Трнаве те сезоне није забележио ниједан пораз у овом такмичењу. Али, један од најтежих испита за све европске клубове увек је била београдска Маракана.
Изабраници Миљана Миљанића нападали су силовито и стварали шансе, али их нападачи нису искористили. Међутим, у 35. минуту Џајић је погодио Хагару у главу из волеја, а лопта се од њега одбила, тако да је лукави Аћимовић натрчао на њу, послао је у средину, где је голгетер Војин Лазаревић врхом копачке успео да је захвати и благим лобом матира истрчалог голмана за вођство од 1:0. Међутим, Куна је четири минута касније изједначио на 1:1 и Чехословаци су на полувреме отишли са резултатом који им је гарантовао освајање трофеја.
Црвена звезда је у наставку кренула на све или ништа. До поновног вођства црвено-бели су стигли у 57. минуту. Сјајну акцију извели су Џајић и Кривокућа који је центрирао са леве стране, Лазаревић главом оштро шутирао, а голман је једва одбио лопту коју је након тога Остојић убацио у мрежу. Звезда је у 64. минуту стигла до предности од 3:1. Лазаревић је шутирао, а Зоран Антонијевић стигао до одбијене лопте и кроз “шуму” ногу погодио доњи десни угао гола. Тачку на велику победу домаћи тим је ставио у 69. минуту. Бранко Кленковски се изненада одлучио на ударац који је чувар мреже гостију од силине само кратко одбио до Лазаревића, коме није било тешко да постигне други гол за испоставиће се коначних 4:1.
У сезони 1966/67 Црвена звезда се такмичила у Купу сајамских градова. У првом колу наш тим је успео да из двомеча са Атлетик Билбаом изађе као успешнији, али је у осмини финала завршио такмичење након две утакмице које су црвено-бели одиграли против Валенсије. Наредне такмичарске године Звезда се у осмини финала Купа европских шампиона састала са Селтиком, међутим нису успели наши играчи да се пласирају у следећу фазу такмичења. Представљали су легендардни играчи Црвену звезду у Европи и у сезони 1969/70, када су у шеснаестини финала у двомечу поразили Линфилд, али их је већ у следећем колу зауставио немачки Форверц.
На самом крају шездесетих на сцену је ступила нова, бриљантна Звездина генерација, сачињена од играча из сопственог подмлатка. Са клупе их је предводио Миљан Миљанић, на терену Драган Џајић. У домаћим такмичењима реалне конкуренције није било, а 1970. године они су коначно сазрели за Европу. На почетку те кампање није све изгледало тако добро. Стари познаник Ујпешт, којег смо победили у Митропа купу, али од кога смо доживели двоструки пораз десет година раније у Купу европских шампиона, остварио је пред својим навијачима победу од 2:0.
Међутим, блистава црвено-бела сезона почела је 30. септембра у реваншу са Мађарима, у којем је Звезда постигла четири гола. Сјајне партије настављене су у дуелима са румунским Арадом (3:0, 3:1), а у четвртфиналу Купа европских шампиона чекао нас је Карл Цајс из Јене. У Саксонији Звезда је прошла кроз прави пакао у судијској режији – искључени су Џајић и Антонијевић, а голом из измишљеног пенала Карл Цајс је победио 3:2. Реванш на крцатој Маракани ушао је у легенду, а Звезда је збрисала Немце победом 4:0 и изборила се за друго полуфинале у историји. Мечеви са Панатинаикосом ушли су у легенду – 14. априла Новковић, Аћимовић и Јанковић донели су Звезди велику предност, Камарас је смањио, а Остојић поставио коначних 4:1 пред 100 хиљада људи на Маракани. Реванш у Атини 14 дана касније већ три и по деценије је тема разних теорија. Оно што је извесно је да је Звезда испустила предност, и да су голови Антонијадиса (2) и Камараса одвели ПАО у лондонско финале, где су поражени од Ајакса. Џајић и Антонијевић и даље су служили четири меча суспензије из меча у Јени.
Следеће сезоне Звезда је наступала у Купу победника купова, где је стигла до четвртфинала. Црвено-бели су савладали Комило и Спарту из Ротердама, али су заустављени у двомечу са Динамом из Москве. Уследило је такмичење у Купу УЕФА (1972/73), а у првом колу смо савладали Лозано, били смо бољи и од Валенсије у шеснаестини финала, док смо такмичење завршили у осмини након двомеча са Тотенхемом.
Током сезоне 1973/74 фудбалери Црвене звезде су поново учествовали у КЕШ. Прво су наши играчи били бољи од Стад Диделанжа, а затим смо снагу поврдили и против славног Ливерпула. На Маракани Звезда је 23. октобра 1973. победила 2:1, а 14 дана касније Лазаревић и Јанковић су се побринули да и на Енфилду буде остваре исти резултат. Испоставиће се да је то једини пораз Ливерпула пред својим навијачима у Купу европских шампиона у целом двадесетом веку. Уследило је четвртфинале и двомеч са Атлетиком из Мадрида, који је био успешнији.
У сезони 1974/1975 дошло је време за ново полуфинале, овог пута у Купу победника купова. У прве две рунде Звезда је прошла поред солунског ПАОК и луксембуршког Авенира, а у четвртфиналу пред нашим играчима био је велики Реал Мадрид. Шестог марта 1975. Звезду је на стадиону Бернабеу дочекао Миљан Миљанић, као тренер Реала, као и 125 хиљада домаћих навијача. Домаћин је победио 2:0, али то није било довољно у дуелу са Звездом. Тринаест дана касније 100 хиљада људи прославило је величанствену победу, остварену головима Џајића и голмана Оље Петровића из пенала. У продужецима голова није било, а са беле тачке наш тим победио је 6:5, последњи гол дао је Јанковић, а Петровић је одбранио пенал Сантиљани. Следећег месеца у Будимпешти Звезда је поражена од Ференцвароша 2:1, а реванш је ушао у легенду као утакмица са највећом посетом на Маракани. Продато је 96.070 карата, а процењује се да је на трибинама било и свих 110 хиљада људи. Хеђшијев гол из пенала у 83. минуту донео је коначних 2:2 и пласман Ференцвароша у финале.
Наредне такмичарске године (1975/76) у Купу УЕФА Црвена звезда је прошла двомеч са Универзитатеом, али је у шеснаестини финала завршила такмичење након дуела са Хамбургером.
Део Црвене звезде су током треће деценије биле легенде, које су златним словима исписале историју нашег клуба, као што су Зоран Антонијевић, Јован Аћимовић, Ратомир Дујковић, Киро Дојчиновски, Милован Ђорић, Војин Лазаревић, Стеван Остојић. Живорад Јевтић, Трифун Михајловић, Станислав Караси, Зоран Филиповић, трећа Звездина звезда Драган Џајић, као и четврта Звездина звезда – Владимир Петровић Пижон. Богата играчка, касније и тренерска каријера учинила га је једном од најцењенијих личности из света фудбала у нашој земљи. Важио је за једног од најинтелигентнијих фудбалера у послератној историји. Његов преглед игре, техничка лакоћа проткана филигранским потезима, префињени дриблинг, висока имагинација, мајсторство у прецизном и правовременом проигравању су били савршени за фудбалске уџбенике.
– Често сам имао проблем у игри, јер сам у глави имао не два, већ пет решења – чувена је Петровићева изјава која јасно говори о каквом се играчу радило.
