Једна од утакмица о којој ће се причати када је реч о Црвеној звезди, и данас, и за 30, 50, 80 година је свакако она са Краснодаром, у то немамо сумње.
Звезда је ушла у нову сезону након несрећно изгубљене титуле, са великим променама у стручном штабу и тиму и још већим притиском јавности. Клуб су појачали, испоставиће се, протагонисти највећих успеха нашег тима у новијој историји – стигли су Милан Борјан, Вујадин Савић, Немања Радоњић, Филип Стојковић, Милан Родић, Бранко Јовичић, Александар Пешић, Марко Гобељић и Ненад Крстичић, а на тренерско кормило преузео је Владан Милојевић.
Квалификације за Лигу Европе су почеле двомечом са малтешком Флоријаном, а пролаз у другу рунду осигурали су већ у Београду – Ричмонд Боаћи са два и Славољуб Срнић са једним поготком. Тамо нас је чекао Иртиш из далеког Казахстана. После несрећног ремија у Павлодару од 1:1, црвено-бели су поново држали ствари под контролом на домаћем терену и головима Мичела Доналда и Славољуба Срнића осигурали и наредно коло квалификација. А онда, Спарта из Прага и најтежи испит до тада, који је чета Владана Милојевића положила за „десетку“. Иако су сви били скептични услед јачине и реномеа који је поседовао тим из Чешке, Звезда је одлучно изашла на мегдан и пред својим навијачима одиграла изванредну утакмицу. Гелор Канга се нашао у центру пажње, пошто је прво лукаво асистирао Ричмонду Боаћију за 1:0, а затим у другом полувремену упутио један од „његових“ удараца и шутирао неодбрањиво за Дубравку. Црвено-бели су отпутовали у Праг са капиталном предношћу и када су сви мислили да ће фокус бити на одбрани, још једном је Ричмонд Боаћи ступио на сцену и „оверио“ пролаз у плеј-оф, те довео еуфорију међу навијачима до максимума.
У плеј-офу нас је чекао још тежи ривал, а то је, управо – Краснодар. Први дуел одиграо се у Русији и, иако су домаћини у два наврата имали два гола предности, црвено-бели нису хтели лако да се предају. Повео је руски тим голом Игнатјева, а затим и дуплирао предност по почетку другог полувремена преко Класона. Убрзо је ступио на сцену „Звездин војник“ Славољуб Срнић и снажним шутем са велике удаљености онемогућио Синицину да интервенише, те постигао прелеп погодак. Поново су „бикови“ повећали предност преко Петрова, али ни то није био знак нашим упорним момцима да се предају, већ су помоћу „свеже крви“ и комбинације двојице резервиста још једном смањили предност Краснодара. Немања Милић је сјајно пробио по десној страни и асистирао Александру Пешићу, који је само минут по уласку на терен погодио и донео нашем тиму активан резултат пред реванш меч у Београду.
Стадион испуњен до последњег места, а играчи наоштрени – „мирисало“ је те ноћи у августу да Звезда може да уради нешто велико. Управо је тако и почело, пошто су црвено-бели већ у шестом минуту имали резултат који их води у Европу. Шут Милића је успео да одбије Синицин, али право на ногу Немањи Радоњићу који је маестралним полуволејем довео атмосферу у Београду до усијања. Баш као што је то био случај у Краснодару, домаћи тим је поново дуплирао предност на самом почетку другог дела, само што је то овога пута била Црвена звезда. Лопта је, тек што је изведена са центра, дошла до Гелора Канге који је повукао пар метара, а онда распалио по њој и постигао еврогол о ком се и дан данас прича. Уследила је још већа радост на стадиону и чувена прослава Канге и саиграча испред северне трибине. Имали су два гола „залихе“ играчи Владана Милојевића, па реализован пенал Гранквиста 10 минута пре краја није много променио исход, осим што се чинило као да се на последњи судијски звиждук чекало сатима. Одбијали су наши играчи све налете руског тима, а онда пред сам крај сусрета тренутак када је цео стадион занемео и моменат инспирације Милана Борјана који је одбранио чист зицер Гранквисту и послао Црвену звезду у Лигу Европе.
Уследило је славље какво дуго није виђено на стадиону „Рајко Митић“, чувена изјава Филипа Стојковића и општи излив емоција свих присутних, а оно што је касније уследило је прича за себе.
