У четвртом делу опширног интервјуа који је Миха дао у емисији „Легенде Маракане“ на Звезда ТВ-у, доносимо вам причу о Барију и Токију, атмосфери, утакмицама, слављу…
Атмосфера у карантину је била сјајна, а добрим делом је то била заслуга Драгише Бинића.
– Мислим да је добра ствар што смо били седам дана у карантину, јер смо требали да изађемо из Београда, па и из државе. Био је велики притисак на нама. Био сам у соби са Бином… Он узме камеру и споји је на телевизор и снима нас двојицу шта радимо. Каже саиграчима да су дошли са италијанске телевизије Раи и изабрали двојицу најинтересантнијих из Звезде, нас двојицу, те су нам убацили камеру у собу и снимају нас 24 сата….
Говорио је Михајловић о начину припреме меча против Олимпика.
– Гледали смо снимке Олимпика, говорио сам много пута били су јаки. Имали су играче Боли, Мозер, Пеле, Дешамп, Водл. Сећам се да је неко питао Љупка: ”Ови су јаки, шта да радимо?”. Рекао нам је да није проблем када они имају, ми станемо позади и не могу да нам дају гол. Проблем је када ми имамо лопту и кренемо према голу, а њима се отвори контранапад. На крају је рекао да дамо њима лопту да играју, таква је била тактика. Тактика је била таква да поцепаш тренерску лиценцу, али смо тако играли и победили. Био је у праву. Да смо се отворили можда би примили три гола. То је мислим било најгоре финале у историји Купа шампиона. Није било ударца на гол, али опет ту има нешто. Стадион је носио име по мојој крсној слави и Бари је град црвено-белих боја. Нисмо могли да изгубимо.
Златна генерација Звезде је снагу за победу нашла у подршци народа.
– Припрема је била као и пред сваку другу утакмицу. Не могу прецизно да се сетим, било је то пре много година. Могу само да замислим каква је нервоза била. Сваки меч, без озбира колико си их одиграо имаш нервозу пред почетак. Немаш баш страх, али позитивна трема постоји. Међутим, када почне утакмица после се не размишља о томе. Једноставно не чујеш ништа споља, него си концентрисан на дешавања на терену. Знали да играмо дуел који доноси нешто велико, као и да уколико освојимо да ће то остати за сва времена. На том мечу смо такође имали додатни мотив и због нас самих, али и због нашег народа. Највећи мотив је био да обрадујемо народ. Прво смо мислили на њих.
Пенал серија која ће вечно остати упамћена међу звездашима се одиграла у Барију.
– За извођење пенала смо се сами пријавили. Јавио се Бина, али сам рекао немојте Бина да шутира, али имао је петљу и на крају је извео једанаестерац. Аморо је први промашио пенал, а ми смо дали свих пет и победили. Пенал није промашио само онај ко никада није шутирао. Били смо млада екипа, али сви који су шутирали су се добровољно јавили. Пенал који је Дика одбранио нам је дао сигурност да и ако промашимо нисмо изгубили. Мој кум је гледао утакмицу на телевизији, а имао је постер из Темпа који му се налазио у колима. Међутим, пре пенала је отишао до аутомобила и донео постер у стан за случај да промашим како му неко не би разбио кола. Није био толико сигуран у мене.
А онда славље….
– Сав се најежим кад се сетим прославе, а прошло је 30 година. Нема тих пара којим може да се купи тај осећај који смо доживели. Нисмо били свесни шта смо направили, али како је време пролазило после утакмице схватили смо колико је то било важно тада. Од славља у хотелу до повратка у Београд када смо вили колико је људи било на аеродрому. На путу до стадиона није било аутомобила, већ су људи преправили улице, од Сурчина до стадиона Звезде. Пратила нас је полиција, а гомила људи је била са стране у неколико редова. Када смо стигли на стадион дочекала нас је пуна Маракана. Тек онда схватиш шта си направио, колико је то заправо значило за народ. Пехар је био у сватовима у Македонији код Панчева, код Бине у Крушевцу, па у Борову код мене. Бина је рецимо држао пехар у гепеку и како дођемо у неки локал он узима пехар и носи га са собом. Када смо вратили пехар морали су да га праве поново, био је сав излупан. Онај што се налази у Звездином музеју није оригинал, јер смо га излупали. Неко као ја ко је као дете сањао да једног дана игра фудбал и за клуб за који навија и да освоји нешто тако велико, нема ништа лепше од тога. После тога сам могао и да умрем. Стално се шалим са играчима које тренирам, да сам могао још 19991. године да оставим фудбал, јер сам освојио оно што треба да се освоји. Међутим, наставио сам и освојио око 15 трофеја. За мене освајање Купа шампиона са Звездом и Интерконтиненталног купа не може да се мери ни са чим. Ни са једним другим трофејом, сада нити у будућности – једноставно никад.
Токија и титуле првака света, уз много анегдота, се присетио легендарни Синиша Михајловић.
– Имали смо већ сазнање да можемо да победимо сваког. Имао сам посебан мотив, јер је тренер екипе Коло Коло био Мирко Јозић који је био селектор чувене репрезентације чилеанаца које сам ја требао да будем део. Ту сам играо стандардно једини из треће лиге, али ме звао један дан и рекао да ако потпишем за Динамо бићеш сигурно међу 16 путника за Чиле. Ако не будеш нећеш ићи. Нисам потписао и зато ме није повео. Има Бога па се све врати после пар година, да он буде тренер екипе Коло Коло, а ја играм за Звезду. Не постоји већа мотивација, нисмо могли да изгубимо. Без обзира што је Дејо био искључен у првих пола сата. После утакмице сам пришао до Јозића и рекао да се ово вратило зато што нисам ишао на Светско првенство, сад смо један-један. Окренуо сам се и отишао. И када смо се вратили било је славља, али не може да се мери са оним после Купа шампиона. Нама је био тренер Владица Поповић, заиста је било лепо. Први пут смо били у Јапану. Нисмо могли да спавамо, свуда су били кревети са точковима због земљотреса. Са Тањгом сам био у соби. Отишао је до тоалета, било је око четири ујутру, и увек када се враћао имао је обичај да се баци на кревет, а ја сам узео кревет на рошуле и померио га. И даље се сећам како је пао и ударио у паркет. Стално смо се тако шалили. На крају је Југа дао два гола, а један Панчев и освојили смо то такмичење. Југа је добио џип као награду за најбољег навијача. Затворили смо причу на најбољи могући начин – закључио је мајстор слободних удараца.
