Поводом тужне вести која је затекла читаву фудбалску јавност о смрти непоновљивог Синише Михајловића, присетићемо се опширног интервјуа који је дао у емисији „Легенде Маракане“ за Звезда ТВ. У трећем делу разговора, некадашњи Звездин ас је говорио о утакмици против Динама из Дрездена, атмосфери на Маракани, посебној вези коју је изградио са највернијим навијачима нашег клуба, али и реваншу полуфинала Купа европских шампиона у Београду.
– Никад нећу заборавити када смо пред утакмицу против Динама из Дрездена требали да изађемо на терен. Налазили смо се у тунелу испод севера. Прислонио сам руку на зид, како бих се истегао, а затим осетио снажну вибрацију и подрхтавање тунела. Причао сам са Робертом Просинечким, који је стајао на мање од два метра од мене, али нисмо чули један другог. Само сам могао да видим како отвара уста, јер је једноставно била је невероватна бука – започео је причу са осмехом на лицу Синиша Михајловић.
Утакмица против Динамо Дрездена је била дебитантска у Европи за у том тренутку изузетно младог Михајловића, који је тек тада схватио ко је и шта је Црвена звезда.
– Када смо изашли на терен, погледао сам испод ока бојажљиво и видео да је све пуно. Помислио сам “Зашто сам дошао овде?”, да ми је неко тада понудио да изађем са терена, да не морам да играм истрчао бих напоље, рекао хвала и никад више не бих дошао. Толики страх сам осетио. То је трајало првих пет до десет минута и онда је прошло. То што може Маракана и навијачи нисам нигде више осетио. Када сам предводио један клуб као тренер нисмо могли да победимо утакмицу на гостујућем терену. Играче је “хватао” страх кад не играмо код куће. Онда сам им пуштао снимке Делија, Звездиних утакмица из тунела, затим Аргентине, навијаче Боке Јуниорса и Ривера. У Италији је другачија ситуација, примера ради када играте у Каљарију на стадиону буде од 20 хиљада – осам. Тада сам им рекао да када осете навијање као што је на Маракани, онда могу да осете и страх, а не да се плаше Каљарија, где имају две мачке на терену, то нема никаквог смисла… После гледања снимака смо победили утакмицу на страни.
Утакмица које се навијачи сећају по чувеној реченици “Небо се отворило, стадион је експлодирао” увек буди посебне емоције. Црвена звезда је тада на Маракани против Бајерна изборила финале Купа Европских шампиона, а на данашњем стадиону “Рајко Митић” је ођекивало “Михајловић у средину…..ГОООООЛ”.
– Били смо нервозни, пошто је то било полуфинале и носили смо победу од 2:1 из Минхена. Притисак је био на нама. Улазнице су биле распродате. Људи су остали испред стадиона. Међутим, када је почела утакмица били смо концентрисани. Красио нас је дух породице на терену, били смо као једна фамилија. Увек смо наше појединачне циљеве стављали у корист постизања екипног. Пре свега да се освоји Куп европских шампиона. Сви смо били подређени само томе. Имали смо и моралну обавезу, јер је у то време код нас почело да се живи лоше. Играли смо пре свега за народ. Имали смо додатну инспирацију и мотивацију. Знали смо ако направимо успех да ће народ да ужива у томе, да ћемо им једноставно приуштити срећу и пружити прилику да бар на кратко забораве на све проблеме. То нам је свима било у главама. Са ове дистанце мислим да нисмо имали ту додатну мотивацију никада не бисмо освојили пехар. Ми смо прво мислили на њих, па на нас и управо то нам је давало енергију, храброст коју остали нису ималу у тој мери. Повели смо 1:0 мојим голом, а затим су преокренули на 2:1. До полувремена смо имали пет или шест шанси, а онда је Љупко рекао: “Имали смо наше прилике, нисмо их искористили, видећете сад у другом полувремену, то су Немци, надамо се да неће искористити своје шансе”. Сећам се стативе коју су погодили, тада нам је Бог помогао, да се ту налазио играч Бајерна сигуран сам да би постигли гол. У сећању ми је урезан и последњи центаршут. Аугенталер је ударио лопту, Панчев направио финту, а затим је уследи лудница – присетио се Синиша Михајловић.
