Поводом обележавања 100 година од рођења прве Звездине Звезде – Рајка Митића звездашкој јавности обратиле су се у част “џентлмена у копачкама” легенде нашег клуба Душан Савић, Јован Аћимовић и Душан Маравић.
– Припала ми је част да кажем неколико речи о Рајку Митићу – првој Звездиној Звезди. Као што је рекао имењак Душан Маравић, непоновљивој личности у Црвеној звезди, у југословенском и српском фудбалу. Рајко је у то време био протитип не само најбољег играча Југославије, већ и модел како би требало да изгледа човек новог времена. Поштен и поштован, у чије се ставове и одлуке није сумњало нити се његова одлука доводила у питање. Старији се сећају да је Рајко једног од својих најбољих пријатеља и колега Бранка Станковића истерао са терена због једног непромишљеног геста, а то му нису замерили навијачи, управа и тренер. Рајко је знао у Сплиту да изведе екипу са терена и повуче у свлачионицу после инцидента навијача Хајдука. Наравно сви су били кажњени сем Боре Костића који је био погођен каменом у главу и није се наставила утакмица. Отац је брату и мени усадио љубав према фудбалу и Црвеној звезди захваљујући Рајку Митићу због којег је почео да навија за Звезду. У то време је било пуно великих фудбалера, а Рајко је био један од највећих и највећи господин од свих. Сматрао је наш отац да када је неко такав онда су сви играчи у клубу поред њега господа и зато је почео да навија за Црвену звезду. Имао сам ту срећу да смо се често дружили на Златибору, а и док сам играо у Звезди 10 година, било је незаборавно наше путовање. Прва турнеја у Аустралији где је Рајко Митић био вођа пута коме је тешко падало месец дана даљине и одсуства од Београда. Стално смо се шалили да иде и на следећу турнеју са нама као вођа пута, а знао је то на свој начин да прокоментарише. Свима је био узор, поставио је људске и играчке стандардне свима који смо носили црвено-бели дрес и после њега није било лако носити капитенску траку нити Звездин дрес. Требало је бити достојан и носити Рајкову осмицу. Срећа Звезда је увек имала велике играче који су оправдали то поверење. Једна велика и непоновљива личност. Душко Радовић, велико име српске културе је био пријатељ са Рајком Митићем још из млађих дана док су живели у Кошутњаку. Навијао је за Рајка Митића пре рата, а после за Рајка Митића и Звезду све до краја каријере Звездине осмице, у црвено-белом дресу када је престао да навија за нас и почео неким чудом да навија за комшије. Постоји анегдота где је мајка Матије Бећковића рекла за Душана Радовића: “Тако паметан човек, а може да навија за Партизан”. Али он је навијао за Звезду све док је Рајко играо. После тога је рекао да не може да навија јер више нема Рајка Митића – рекао је Душан Савић.
Сажето и са доста емоција је чувени нападач Јован Куле Аћимовић говорио о величини Рајка Митића и његовом доприносу нашем вољеном клубу.
– Рајко Митић и његове спортске заслуге су у свакој породици, па и мојој, биле саставни део одрастања и васпитања. Као дете растао сам уз то име и легенду, јер мој отац је на неки начин Рајков исписник, чак је и друговао са њим. Од оца сам чуо многе ствари које чак нису биле објављене. Када сам као дете дошао у Црвену звезду сви митови и легенде су сажете у једном имену, а то је бата Рале. Имао сам једну огромну играчку и људску срећу да одрастем уз духовне и спортске постулате које је Рајко сигурно унео у Црвену звезду. На крају захваљујући бата Ралету сам постао репрезентативац Југославије када то нисам очекивао ни сањао. Десило се да сам ванредно позван на римско финале које сам претходно гледао на телевизији. Тај избор је у највећем проценту одредио мој будући спортски живот. У то име му се захваљујем, њему и наравно Црвеној звезди као кући у којој смо одрасли и израсли у људе – рекао је Јован Куле Аћимовић.
Прослављени Душан Маравић је добро познавао лик и дело Рајка Митића, а истиче да је прва Звездина звезда непоновљива личност.
– Могло би се данима, месецима и годинама причати о Рајку Митићу и не рећи све оно за шта је заслужан и какав је био. Када сам имао 19 година то је било 1958. године, значи 64 године од тог тренутка се сећам када су доктор Александар Обрадовић, Рајко Митић и Милорад Павић Миша добили од Слободана Пенезића Крцуна зелено светло да узму фудбалски клуб у руке. На овом стадиону 1958. године, сећам се шљаке и дрвених трибина које су се тада љуљале као брод, позвао ме је Аца Обрадовић. За њега се говорило да баш не познаје много фудбала, а видеће се касније да много зна. Позвао ме је да седнем поред њега, а Црвена звезда је овде играла са Динамом. Рекао ми је да ћу гледати утакмицу, али да ћу само видети Рајка Митића. Да ме ништа друго неће интересовати осим њега. Код корнера сви играчи иду у средину као у “чопору”, а Рајко Митић се повуче остане сам и њему лопта долази после корнера јер је прешла све играче. Невероватан је утисак да после 64 године то и даље не могу да заборавим, како је доктор Александар Обрадовић знао да каже све. Те 1958. године 29. новембра за Куп Маршала Тита су играли Црвена звезда и мостарски Вележ. Рајко Митић је одиграо његову опроштајну утакмицу за Црвену звезду. Освајамо куп – Рајка Митића дижемо у небеса. Једна од најпопуларнијих личности спорта од 1945. је био Рајко Митић. Као спортски директор клуба, са доктором Обрадовићем и тренером Павићем су доминирали шест година. Као Црвена звезда сада, све је функционисало на један диван начин. Поштовали смо Рајка и он нас изнад свега. Увек је у вечерњим часовима шетао са тренером да нас посети у собама где смо били пред утакмице. Био је благ. Освојили смо многе међународне турнире, а то је „Париски турнир“ који се редовно одржавао и Црвена звезда је на њему имала велики успех, као и на турниру “Стандиаго де Чиле” у Јужној Америци на ком је учествовао и Ботафого који је имао седам репрезентативаца у то време и следеће године освојио Светско првенство. Црвена звезда их је добила 1:0 и освојили смо турнир захваљујући тадашњем руководству, играчима и стручном штабу. Рајко Митић је непоновљива особа, није могао да се замени. Било нас је овде, четири или пет играча из бивше Југославије, не да би заменили Рајка Митића већ да би носили дрес са бројем осам. Јер Рајко Митић се не замењује. Имао сам ту срећу да тај дрес са бројем осам добијем, заиграм следећих шест година, одиграм 241 утакмицу и постигнем 82 гола. Касније су долазили други играчи који су такође допринели Звезди. Причам са посебном емоцијом и не заборављам ниједан тренутак шта се дешавало у том периоду када сам упознао Рајка Митића. Нисам могао ни да сањам да ћу једног тренутка доћи у ситуацију да ми је он спортски директор, да сарађујем са њим и да ме подржава. Немогуће је све рећи о њему, али је био пример спортисте, играча, некога ко је на тај начин представљао наш клуб. Видимо данас по свему колика нам је част што обележавамо сто година од његовог рођења – рекао је Душан Маравић.
