Звездани моменти – Кајзер и бука нових децибела

13

Црвена звезда је 26.септембра 1996. године у првом колу Купа победника купова декласирала немачки Кајзерслаутерн резултатом 4:0. Било је то незаборавно вече, а изабраници Владимира Петровића-Пижона пружили су вансеријску партију. Двоструки стрелац био је Дејан Станковић, а по једном су погодили Зоран Његуш и Миодраг Пантелић.

Црвено-бели су 1996.године освојили национални куп победивши Партизан у финалу. На „Маракани“ су наши фудбалери били убедљиви – 3:0. Голове су дали Зоран Јовичић, Небојша Крупниковић и Братислав Живковић. У реваншу на стадиону вечитог ривала, Црвена звезда је поново тријумфовала. Овај пут резултат је био 3:1, а стрелци су били Предраг Станковић, Небојша Крупниковић и Дејан Станковић. У нову сезону, наш тим је поред трофеја на домаћој сцени, ушао са амбицијом да што даље догура у Купу победника купова. Први противник у квалификацијама био је шкотски Хартс. Београдски сусрет 8.августа завршен је без голова – 0:0, па је одлука о проласку пала за 14 дана у Единбургу. Домаћин је повео са 1:0, али су црвено-бели изједначили голом Винка Мариновића, што је уједно био и коначан резултат – 1:1. Жреб за прво коло доделио је за ривала немачки Кајзерслаутерн, изузетно моћну екипу предвођену чувеним тренером Отом Рехагелом. Капитен је био Андреас Бреме, легендарни немачки репрезентативац који је на Светском првенству 1990. у Италији постигао одлучујући погодак у финалу против Аргентине. Први дуел одигран је 12.септембра, а Немци су славили са 1:0 поготком Павела Куке.

Навијачи Црвене звезде највише памте европске мечеве из тог периода са Кајзерслаутерном, а потом и Барселоном. Атмосфера је била јако позитивна пред реванш. Имали смо активан резултат и веровали смо у пролаз и после пораза у првом мечу. Тешко је рећи да смо очекивали да ћемо им дати четири гола. Немци су били изузетно тврда и искусна екипа, једна од најјачих у Бундес лиги. У реваншу смо их надиграли и претрчали. Објективно гледано, резултат од четири разлике у нашу корист није био реалан, али је сигурно да смо заслужено прошли даље – сматра Перица Огњеновић, сјајно крило црвено-белих из друге половине деведесетих.

Реванш меч је одигран 26.септембра пред 50.000 гледалаца на „Маракани“. Пулени Владимира Петровића-Пижона су од првог минута били решени да елиминишу Кајзерслаутерн. Кренули су офанзивно од старта утакмице. Огњеновић је правио чуда по левој страни. У 14.минуту сјајно се ослободио двојице чувара, ушао у шеснаестерац, али је Рајнке одбранио његов ударац. Три минута касније црвено-бели су запретили из слободног ударца преко Предрага Станковића, али је голман гостију добро интервенисао. Дарко Анић је у 24.минуту прошао кроз средину, упослио Јовичића који је шутирао поред гола. Црвено-бели су нападали у таласима, али су до полувремена мреже мировале. Друго полувреме је Црвена звезда кренула још офанзивније. Из игре је изашао Дарко Љубојевић, а ушао је млађани Дејан Станковић. Ова измена исплатила се већ у 55.минуту. Јовичић је додао до Станковића, који је сјајним дриблингом оставио иза себе двојицу играча, и елегантним ударцем послао лопту у доњи леви угао противничког гола. Остао је упамћен коментар доајена спортског новинарства Звонка Михајловског: „Радост на терену, славље на трибинама, бука добија нове децибеле, бубне опне лете у комадиће, Црвена звезда води са 1:0“. Предност Немаца из првог меча је анулирана. Наставили су да играју у истом ритму, али повољне шансе нису искоришћене. Неколико пута је Перица Огњеновић задавао главобоље одбрани гостију дриблинзима по левој страни. Дефанзивци нису имали решења за играча који ће касније у каријери обући дрес Кајзерслаутерна. Најближи голу били су управо Огњеновић и Јовичић, али је фалило среће у завршници и утакмица је отишла у продужетке.

Најбитнија је била сама припрема утакмице, без срљања и да не крећемо од првог минута офанзивно. Од старта смо били стрпљиви и знали смо да можемо гол да постигнемо и у 90.минуту. Било је битно да нас не понесе та атмосфера, да сачувамо снагу. У првом полувремену смо имали благу иницијативу. Тражили смо пролаз до гола и он је дошао почетком другог полувремена. Али и после тога је било важно да се не залећемо, да не идемо „грлом у јагоде“, јер смо били свесни да ако Кајзерслаутерн да један, ми ћемо морати три гола да постигнемо. Имали смо седам-осам играча који су играли у оба правца, имали смо два-три креативца који су играли само у офанзиви попут Дарка Анића, Перице Огњеновића или Миодрага Пантелића. Ми из дефанзиве смо водили битку са нападачима Павелом Куком и Мартином Вагнером. Али у Београду није било никаквих проблема и нису нас угрожавали. Оно што је печат те утакмице је да се не сећам када је једна српска екипа декласирала немачког представника са четири гола разлике и то у продужецима. То је била снага тог тима који је био одлично селектиран. Успели смо да на тркачком и физичком плану парирамо Немцима који су познати као беспрекорно припремљени. Такав приступ је донео превагу у нашу корист – присетио се Ненад Ванић, тада стандардни првотимац нашег тима.

А у додатних пола сата игре, када су сви очекивали да ће до изражаја доћи германска упорност и дисциплина, црвено-бели су наставили да „мељу“ супарника и у 96.минуту постигли су нови погодак. Ђоровић је послао сјајну дијагоналу ка Јовичићу, који је центрирао. Штопер Кох је скренуо лопту ка Станковићу, који је лопту примио на груди и прецизним волејом погодио контра угао – 2:0. У другом продужетку су црвено-бели потпуно дотукли ошамућеног ривала. Његуш је „носио“ лопту од центра игралишта све до ивице казненог простора. Иако се у једном моменту чинило да ће изгубити снагу, издржао је на ногама и са двадесетак метара „распалио“ по лопти која је одсела у доњем десном углу Рајнкеовог гола – 3:0. Већ тада је питање победника било решено, а тријумф црвено-белих крунисао је Миодраг Пантелић у 120.минуту. Анић је изванредно уочио Пантелића на десној страни који се нашао „очи у очи“ са голманом Рајнкеом, предриблао га и убацио лопту у празан гол – 4:0. Било је то засигурно најбоље европско издање црвено-белих још од Барија и освајања Купа европских шампиона 1991. године. Изузетно квалитетан састав Кајзерслаутерна, који је у следећој сезони 1997/98 освојио Бундес лигу, испраћен је са четири поготка у мрежи, а могло их је бити и више.

Црвена звезда је играла у следећем саставу: Милојевић, Живковић, П. Станковић, Сакић, Ђоровић, Његуш, Љубојевић (од 46. Д. Станковић), Ванић, Анић, Огњеновић (од 83. Пантелић), Јовичић. Тренер: Владимир Петровић-Пижон.