Са великим жаљењем обавештавамо јавност да је у Београду у 97. години преминуо некадашњи мачевалац Станислав Сташа Живковић, оснивач, легенда, такмичар, тренер и председник Мачевалачког клуба Црвена звезда.
Рођен је 26. децембра 1923. у Београду. Због очеве службе, све до почетка II светског рата живео је на краљевском имању у Осијеку где је тренирао тенис и атлетику. Ту је отац Душан радио као економиста, где је и остао као талац код Мађара који су заузели то имање. Почетком рата, српски официри који су се тамо налазили, у задњем тренутку су потплатили усташке железничаре, како би жене и деца седам српских породица били убачени у последњи воз који је ишао ка Београду и тиме избегли одвођење у Јасеновац.
Тако је Станислав са мајком Катарином, братом Бранимиром и сестром Браниславом успео да побегне у Београд.
Желећи да настави са атлетиком, 1942. године одлази на Стадион „Југославија” како би се пријавио да тренира у њиховом Атлетском клубу. Већ следеће, 1943. године, фирма „Митић”, која је у Кнез Михајловој имала велику робну кућу, основала је мачевалачки клуб. Станислав, који је тада имао 20 година, и Бранимир који је имао десет година, почињу да се баве мачевањем.
Тренирали су у магацинима фирме „Митић”, а опрему и оружје обезбеђивао им је клуб.
У децембру 1944. године мобилисан је у Народноослободилачкој војсци, у оперативној јединици за чишћење терена. Почетком маја 1945, целу његову јединицу распоређују у ваљевску милицију. Станислав је распоређен у Окружну команду милиције, где добија ранг поручника и задужење за културу и спорт.
Демобилисан је децембра 1945. Враћа се за Београд и уписује Технички факултет, на коме веома брзо оснива мачевалачки клуб у оквиру факултета под именом „Студент”. На позив Слободана Ћосића прелази у „Звезду” и бива један од оснивача Мачевалачког клуба „Црвена Звезда”. Клуб је основан 12. новембра 1946. године, а Станислав му остаје веран цео свој животни век.
Десет година је као државни репрезентативац био учесник многих међународних турнира, светских и европских такмичења, балканијада, као и Олимпијских игара у Риму 1960. године. Са „Црвеном звездом” је освојио шест екипних титула – по три у мачу: 1950, 1951. и 1958. и три у флорету: 1951, 1952. и 1958. године.
У два наврата био је и савезни селектор мачевалачке репрезентације Југославије. Након изненадне смрти Душана Божића 1962. године, постаје председник Мачевалачког клуба „Црвена звезда”, где је остао све до изборне конференције клуба која је одржана 22. децембра 1988. године, када је за председника председништва изабран Зоран Урошевић, а за генералног секретара Ратко Бугарчић.
Одлуком те конференције, Станислав Живковић је изабран за доживотног почасног председника клуба.
Дипломирао је на Филозофском факултету 1958, а 1967. године је на истом факултету и докторирао са темом „Коста Милићевић 1877 – 1920”. Од 1958. па све до 1968. године водио је Галерију културног центра Београда. Био је управник Галерије САНУ, где је организовао првих педесет ликовних односно тематских изложби, као што су: Српске средњовековне фреске, Лепенски вир, Уметничка школа у Београду 1919 – 1939, Српски импресионисти, итд.
Од 1959. године бавио се научно – истраживачким радом. Од 1965. па све до 1986. предавао је на Факултет у драмских уметности у Београду (мачевање, историја уметности). Од 1964, па све до 2010. године радио је бројне мачевалачке мизансцене у позоришту и на филму. Написао је 26 књига о историји уметности. У клубу је упознао своју велику љубав и будућу супругу Мирославу Станојевић. Ћерка Катарина која је име добила по баби, наставила је породичну традицију и бавила се мачевањем у „Црвеној звезди”. У пензију одлази 1988. године. Добитник је многих признања и награда међу којима су и: Октобарска награда града Београда 1974, Вукова награда за животно дело УЛУПУДС – а 2006, Орден рада са златним венцем 1975, као и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима 1989.
