Данас је довољно да једна објава на друштвеним мрежама покрене лавину коментара. Милан Ристић је дефинитовно сликом отварања Олимпијских игара у Рију и реченицом „Атлетика – пуно лепог и ружног, хвала ти“! покренуо једну такву.
Државни рекордер Србије у дисциплинама 60 и 110 метара препоне у интервјуу за сајт АК Црвена звезда говори о одлуци да заврши своју атлетску каријеру, сећањима везана за њу и где се даље окреће његов „фокус преживљавања“.
Познато је да имаш план за десет корака унапред. Корона је прекинула почетак твоје сезоне, а шта је прекинуло твоју атлетску каријеру?
– Мене држи место само док ме нешто испуњава, јер сам јако хиперактиван и чим почиње да ми буде досадно и да не уживам више у томе ја се окрећем другим стварима. Корона јесте прекинула моју сезону, али није прекинула моју каријеру јер ми се ова одлука вртела по глави већ неколико месеци, нешто мање од годину дана. Хтео сам да се спремам за селедећу сезону, али нисам више уживао у тим тренинзима, нити имао леп осећај у току њих. То је највише допринело мојој одлуци.
Имам доста опција за наставак тих мојих „корака“ јер сам стварно упознао доста људи у току атлетске каријере. Опција јесте да останем у спорту, али мало сам и изгорео од њега, као да је произведена нека одбојност. Можда ју је и сама ова одлука произвела, али верујем да ћу се кроз неки период посветити активно тренерском послу.
Колико ће ти недостајати адреналин и осећај такмичења против других атлетичара?
– Неће ми недостајати тренинзи, недостајаће ми такмичења која су ме једино испуњавала током моје каријере. Када је престало уживање у тренинзима и када сам осетио да нема више тог жара, донео сам одлуку о престанку. Након ове одлуке ми је пао камен са леђа, са срца и груди. Много се боље осећам.
Како је твој тренер Џол прихватио твоју одлуку?
– Џол је један од најбољих створења које сам икада упознао. Реаговао је сасвим прихватљиво на моју одлуку, као да сам му рекао „Добар дан“. Није покушавао да је промени, што јако ценим. Увек ми је био велика подршка, поред моје супруге, породице, Црвене звезде и Атлетског савеза. Сарадња нам је заиста била сјајна, убедио ме је да ћу имати његову подршку за све у животу. Било је заиста јако лепо док је трајало, исписала се једна прича, сада идемо на другу.
Који период атлетике ћеш највише памтити?
– Атлетика ми је много пружила. Испуњавала ме је у неком мом смислу, пропутовао сам буквално цео свет. Памтићу сваки тренутак, свако такмичење. Нису то ни Олимпијске игре ни Светско првенство, далеко од тога. Можда чак више неко домаће такмичење.
Нешто друго бих издвојио, осећај после такмичења када сам истрчао норму за Олимпијске игре 2016. године. Тек после два-три сата сам стао и схватио шта се десило, да је дошао тренутак када се оствари оно чему тежиш и о чему сањаш. Тај дан је било претопло на Флориди. Само сам легао на пешкир и плакао од тог невероватног осећаја.
Доживео сам нешто слично након истрчане норме за Светско првенство 2017. године које се одржало у Лондону. Норму сам истрчао у Сан Франциску, али како. Зимус сам се повредио у Београду када сам трчао у дворни. Требало је да се опоравим и физички и ментално. Прва трка после повреде ми је била у Тел Авиву, на Купу Европе. У суботу сам трчао штафету, а у недељу препоне. Путовали смо недеља на понедељак. Сео сам на авион за Америку. У Сан Франциску сам био у уторак у пет, а трка је била у седам и истрчао сам норму 13.46 секунди. То ће ми такође заувек бити урезано у памчењу.
За себе кажеш да си „зависник од преживњавања“. Где се сада окреће твој фокус „преживњавања“ након атлетике?
– Добио сам понуду за посао који сам прихватио прошле недеље, да радим у тиму тркача “NASCAR“ лиге. Бићу један од оних који мења гуме у Питстопу. Тако да ће тај адреналин дефинитивно надокнадити мој такмичарски адреналин који је потребан мени и мом организму да функционише нормално. Прихватио сам и почињем од новембра.
Полако почињемо и са селидбом у Северну Каролину, град Шарлот, где се налази тај тим, који је један од најбољих у индустији за тркање. Мислим да ће ова нова каријера бити феноменална, јако ми се свидело све тамо и стварно сам уживао док сам био и на проби и на интервјуу. Свиђа ми се како раде и сви људи који склапају аутомобил су њихови људи, није их запослио возач, већ компанија.
Далеко од тога да ћу престати да тренирам, јер за тај посао мораш бити физички и менстално јако спреман. Може се чак поредити и са атлетиком, јер су здравље и такмичарски дух у првом плану.
