Љубомир Љупко Петровић маестрално је водио Црвену звезду до трофеја Купа шампиона 1991. године. Имао је тренерски нерв, био можда и испред свог времена, умео је да направи игру која је пленила а притом да дефанзивно све буде под конац. Знао је да дође до резултата, али је изнад свега умео да карактере великих звезда попуд Дејана Савићевића, Дарка Панчева, Роберта Просинечког, Синише Михајловића сведе у функцију тима. Све је умео да види, реаговао је само онда кад би циљ био угрожен.
Животну жељу да седне на клупу Звезде и да „из Осијека пешице дође на Маракану кад уследи позив“ добио је у Путинцима док је као тренер Рада почео припреме за сезону. А, трновит пут до славе у Барију започео је против Грасхоперса.
– За старт против Грасхоперса смо се припремали као да нам је финални меч – почео је свој резиме пута до Барија Петровић – Ништа нисмо препуштали случају, три пута смо гледали „скакавце“, Кула Аћимовић, Жота Антонијевић и ја, и били смо сагласни да смо бољи од њих, али да то морамо да покажемо на терену. Упозоравао сам играче пред меч у Београду да ривала води Отмар Хицфилд, један сјајан тренер, да имају Кецлеа, Букела али ништа није стизало до ушију играча. Грасхоперс је био отресит, кад је Бинић изједначио било ми је јасно да више од тога нећемо моћи и молио Бога да остане 1:1.
Сећа се да су му навијачи први и последњи пут звиждали после тог меча, али је храбро изјавио да је „екипа играла слабо али да ће победити у реваншу“. Одмарао је Панчева, Бинића и још неке играче у Ријеци да би били свежи за реванш. Радио се много на психолошком плану.
– Знао сам да су играчи спремни да изгину на терену за победу, јер су били жељни да покажу да вреде много више. Мислим да је Панчев у Швајцарској претрчао више него икада у каријери. Кретао се у оба правца, правио дар-мар у одбрани „скакаваца“ и буквално их је појео. Не само да је постигао гол, већ су и оба пенала била направљена над њим. Разбили смо их. После утакмице ми је Хицфилд рекао „лако ми је било у Београду, знао сам да нас у реваншу чека пакао“. А, ја сам и пре меча рекао Џајићу да ћемо ако прођемо Грасхоперс играти у финалу, знајући да смо на раскрсници и пред двоја врата, где су једна водила у рај, а друга у пакао.
Глазгов Ренџерс је те године сјајан тим састављен од енглеских, шкотских и холандских репрезентатриваца.
– Радили смо даноноћно на припреми, у Глазгову нам је много помогао Дризић који је играо за Данди. Дао нам је своја виђења која су се поклопила са оним што смо и сами уочили. Зауставили смо Џонстона, Радиновић је уштоповао Хујстру, а Просинечки и Југовић су били сјајни у везном реду. Ипак, за мене је Влада Стошић, који је заменио у тиму повређеног Савићевића, био играч утакмице. Искористили смо што су нас Шкоти лоше проценили и заслужено добили 3:0.
Петровић је изненадио Џајића у реваншу кад је предвидео да ће Шкоти променити стил и напасти са већим бројем нападача и то дугим лоптама.
-Преоријентисали су се на 4-2-4, гурнули Алија Мекојста, Хетлија и Додса од старта, али нисмо били наивни. Поставио сам четворицу дефанзиваца плус Белодедића као либера. Шокирао сам Џају и Цветлета кад сам рекао да ће Шабанаџовић чувати Мекојста и да ће играти левог бека! И знао сам да ће све функционисати. Додуше, мало сам стрепео кад се повредио Дика Стојановић и уместо њега на гол стао Калуђеровић али је и он одрадио свој посао врло добро. План да презимимо у Европи је био испуњен, а нисам сумњао да ће Џаја и Цвеле довести Синишу Михајловића без обзира колико кошта.
Динамо из Дрездена словио је за „домаћинску“ екипу, али Љупко није био најсрећнији што ће Источни Немци бити ривали у четвртфиналу.
– Владимир Петровић Пижон је добио задатак да прати припреме Динама, 10 дана је гледао све, бележио, скенирао тим до танчина. Његова запажања била су драгоцена. Имали су Реслера и Гичова, сјајне нападаче, а пред меч у карантину у Арађеловцу нисам ока склопио. Не зато што сам страховао већ што опет нисам имао Најдоског у тиму. Нисам хтео да се Немци питају, одредио сам да Маровић и Шабанаџовић буду штопер и да чувају двојицу најопаснијих играча Динама. Уверевао сам екипу у две ствари: да не смемо да примимо гол у Београду и да ако прођемо ову препреку освајамо Куп шампиона. Одиграли смо без грешке, зрело, офанзивно а опет пажљиво, славили 3:0 и били у на корак од полуфинала.
У реваншу је Гичов већ у другом минуту постигао гол.
– Прошла ми је мисао о оном несрећном поразу генерације Звезде против Панатиникоса, обузео ме неки страх, губио сам ваздух. Али, наш тим је наставио да игра по договору и у другом делу смо их самлели. Да судија није прекинуо меч због дивљања њихових навијача домаћин би претрпео катастрофу. Звезда је постала хит у Европи, био сам сигуран да смо на правом путу. Знање и умеће никад није било спорно, али ова генерација је променила менталитет јер је веровала у себе и била решена да стигне до краја.
У полуфиналном жребу Олимпик је отишао на Спартак из Москве, а Црвена звезда на Бајерн, првог фаворита за титулу.
– Бајерн нисам желео, јер сам се из праксе водио оном флоскулом да „сви играју фудбал а Немци побеђују“. Кад је Џајић пре жреба рекао да „желимо Бајерн“ а после жреба „побеђујемо у Минхену“ нисам знао шта да мислим. Џајић никад није причао у празно, па ни тада. Нисам се плашио Бајерна, али сам знао да морамо да будемо на врхунцу моћи да бисмо у томе и успели. Направили смо микроциклус од 12 дана, знали смо да Бајерн не може ни у једном сегменту да нас изненади. Није ми било пријатно кад је Волфарт постигао гол али тај изјендачујући наш у 45. минуту донео нам је мир. У свлачионици смо се напунили самопоуздањем, говорио сам играчима да је Бајерн нервозан, да ће кренути „грлом у јагоде“ а да ми морамо бити паметни и да их морамо казнити. Играчи су одиграли перфектно у наставку, била је то наша најбоља утакмица јер смо и трачали као Немци. Док смо честитали једни другима одмах после победе од 2:1 рекао сам Џајићу „А, шта сада? Мајсторе сада морамо да учинимо све да ову победу не испустимо у Београду, Немци неће доћи са белом заставом“.
Српски менталитет, синдром „већ унапред добијене утакмице“ највише је плашио Љупка пред реванш, а тих 14 дана до меча у Београду били су му дуги као године.
– Припремили смо тим без обзира што су играчи ишли „погрбљени до колена“ од тапшања по раменима. Еуфорија је владала као никад пре, требало је играче концентрисати само на терен. И одиграли смо сјајно полувреме, Миха је постигао гол, а после тога су играчи почели да се утркују ко ће више да се истакне, били су себични као да са друге стране Слобода из Тузле а не Бајерн. Упозоравао сам у свлачионици шта би могло да се догоди ако наставимо са тим и догодило нам се тај гол Аугенталера кроз ноге Дики. Па одмах и други, играчима су се ноге постале од олова, кукао сам у себи „где ми је сад Најдоски“. Да је он био у тиму лако бисмо прошли. Викао сам са клупе, играчи Бајерна су наставили да нападају, а кад је Волфарт погодио стативу а лопта се уместо њиховом играчу одбила чудесно нашем ја сам почео да вичем – Сад ћемо да им дамо гол. Кад је на крилима те нестварне енергије са трибина лопта ушла у мрежу, једно минут нисам знао где сам. Док су сви скакали, а стадион одзвањао, размишљао сам само како да искористим још две измене. Убацио сам Стошића и Момчиловића, мало ко је то и забележио а мени су та четири минута били као четири године. Славље које је настало никад више није виђено. Навијачи су однели буквално све са терена, играчи остали у гаћама. Славље је требало издржати.
Финале у Барију било је припремано темељно, али Љупку је утакмица Олимпика против Оксера коју је уживо гледао дефинитивно одредила тактику за најзначајнији меч у каријери.
– Нема нам друге, бранићемо се и чекати шансу. Ко да задржи Папена кад му Водл и Пеле гурну лопту у простор? Одлучио сам тако, неће бити класичан бункер а мислим да ћемо играти нерешено, говорио сам свима. И у продужецима нећемо кренути грлом у јагоде. Сачекаћемо ми и пенале и постати прваци Европе. У разговору са играчима и руководством успели смо да се припремимо на начин који смо зацртали да „не сме да се створи празан простор иза наше одбране“. Тако су у припреми тактике Џајић, Антонијевић и Дујковић морали на терен да „глуме“ Ди Мека, Жермена и Мозера!
Кад га је Михајловић шеретски упитао „шефе а шта да радимо кад будемо имали лопту у ногама“, Љупко му је одговорио „ако не знаш шта ћеш, пошаљи је противнику“.
– Мучило ме је само да ли ће Пикси играти за Марсељ или не. И умало да нам Пикси дође главе у продужецима, али остало је 0:0 и некако сам био уверен да смо у предности приликом извођења пенала. Вечно сам се захваљивао Миљану Миљанићу који је увео да се у нашој лиги шутирају пенали после нерешеног резултата. Све се обистинило што сам предвидео. И да ће Дика одбранити пенал и да ћемо победити. Кад се Дарко спремао да изведе пенал гледао сам кроз прсте а Џајић ми је ставио главу у крило рекавши „Е, мој Драги, за пет секунди можемо бити прваци Европе“. А, онда је све експлодирало, загрљаји, лудило и код мене, неочекивано – велика празнина. Гледао сам у трибине, навијаче, а ништа нисам видео. Славили смо до зоре, да би невиђену фешту доживели у Београду. Никад нисам видео толико људи поред аутопута, око стадиона, на Маракани 50.000 навијача.
Са сваким 29. мајем до сада, величина успеха добијао је прави значај.
– Штета је велика што нам нису дозволили да Звезда влада Европом још неколико година. Распад земље је допринео да будемо заустављени у свом походу, а имали смо велике планове. Остварили смо снове у Барију, наплатили таленат, квалитет и велики рад. Звезда је била велика а са Купом шампиона, затим и Интерконтиненталним купом уписала се у ред највећих у Европи. Поносан сам јер Бари је фудбалски потпис свих нас који смо превалили тај пут од Грасхоперса до тријумфа у Барију.
